Čupa – srećan pas koji svet osvaja u kolicima na dva točka
osle udarca automobila, veliki crni pas ostao je da leži nepokretan pored puta. Zahvaljujući velikoj požrtvovanosti Maje i Jovana dobio je dom, novo ime Čupa i kolica koja su mu omogućila duge šetnje i druženja sa drugim psima
Tekst: Sanja Vuletić
Kada tokom zimskim meseci grane sunce, nekako je potpuno jasno da će dan biti ispunjen dugom šetnjom. Svi oni koji imaju privilegiju da organizuju svoj radni dan onako kako im odgovara iskoristiće ga da ga sa svojim psom provedu u prirodi. Uživanje je obostrano, pogotovo ako vam je u blizini neki veći park, odnosno „gradska“ šuma, kao što su nama Šumice. Naš devetomesečni bernski planinski pas Noa to zna i ushićenje raste. Uobičajena ruta i kada dođemo do semafora u Ulici Vojislava Ilića, jasno je da je šumska idila u planu. I dok Noa strpljivo čeka da se upali zeleno svetlo na semaforu, radoznalo gleda u velikog crnog psa u kolicima čije zadnje noge mlitavo vise, dok se u pratnji dvoje mladih ljudi očigledno kreće u istom pravcu. Upravo ovaj nenadani susret pretvorio se u jednu emotivnu priču i druženje.
Jasno je da je Čupa bio lutalica, a ovo mu je drugi dan napolju posle teških povreda i operacije. Oporavak je trajao dva meseca i praktično je za to vreme bio nepokretan
Toliko radosti na njegovom licu, mnogo truda da prati Nou koji koristi sve četiri šape, sreća što može da pozdravi i druge pse u prolazu i istrajnost da savlada sve prepreke, od stepenica i uspona u dugoj šetnji od nekih pet kilometara. Čupa je istrajan i definitivno srećan pas. Ono što nas interesuje, uostalom kao i većinu prolaznika i vlasnika pasa tokom šetnje, jeste pitanje – šta mu se desilo.
„Čupa je nađen 14. oktobra 2021. godine u Padinskoj Skeli – mestu koje je omiljeno šinterima za izbacivanje pasa i gde, nažalost, živi veliki broj ljudi koji ne voli ni pse niti druge životinje. Vraćali smo Jovanovu macu od veterinara i našli smo ga u jarku pored puta. Oko njega je stajalo nekoliko žena koje vole pse i brinu o psima iz kraja. Rekle su nam da ga je udario auto koji je preticao autobus“, objašnjava Maja, koja pomaže svom dečku Jovanu da usmere točkove na pravu stranu. Jasno je da je Čupa bio lutalica, a ovo mu je drugi dan napolju posle teških povreda i operacije. Oporavak je trajao dva meseca i praktično je za to vreme bio nepokretan. Kada su ga našli u Padinskoj Skeli, Čupa je bio veoma uplašen i ležao je u jarku okružen brižnim ženama iz internata. One su mu donele malo hrane i vode, ali usled proživljenog šoka, odbio je sve ponuđeno. Jedina vidljiva povreda u tom trenutku bila je velika rana na zadnjoj levoj nozi.
Definitivna dijagnoza se svodi na prelom pršljena. Operacija je dobro prošla, kičma mu je vraćena na mesto i oporavak kod veterinara trajao je dve nedelje. Nažalost, prognoze nisu bile optimistične – veterinar nam je rekao da Čupa verovatno neće povratiti funkciju u zadnjim nogama
„Prvo su pomogle žene iz kraja – osim hrane i vode donele su mu ćebence i zvale Veterinu Beograd. Ipak, prošlo je više od sat vremena i navodno Veterina nije imala vozila da dođe i pomogne. S obzirom na to da mi nemamo automobil, zvali smo mog očuha Gošu, koji je, iako premoren od noćne smene, došao ubrzo nakon našeg poziva.“
I od tog trenutka kreće teška borba u kojoj Maja i Jovan učestvuju sa puno entuzijazma, suočavajući se sa brojnim preprekama, od toga da neki naši izvikani veterinari nemaju nimalo razumevanja za to što je u pitanju lutalica, pa do činjenice da za Čupino lečenje i operaciju je potrebna ozbiljna suma novca, koju oni nemaju.
„Prvobitno mu uopšte nije konstatovana povreda kičme – odveli smo ga kod veterinara koji mu je inicijalno konstatovao samo povredu noge, bez preloma. S obzirom na to da je Čupa reagovao na bol, veterinar nije smatrao za shodno da uradimo snimke. Rana mu je zašivena, ali sutradan je postalo očigledno da ne može da pokreće zadnje noge. Odveli smo ga hitno opet kod veterinara i nakon urađenog snimka utvrđen je ozbiljan prelom kičme. Pred snimanje mu je dat sedativ i dok je veterinar pripremao aparat, nemarna asistentkinja je dopustila da Čupa pod dejstvom sedativa padne sa stola. Srećom, imao je kragnu koja mu je ublažila pad i sprečila udarac o metalnu komodu. U tom trenutku u prostoriji nije bilo nikog, osim asistentkinje koja je, shvativši da je on pas sa ulice, pokazala potpuno odsustvo empatije. Iako su dopustili da pas s povređenom kičmom padne sa poprilično visokog stola, niko nam se od njih nije čak ni izvinio zbog ovog incidenta. Videvši snimke i nemogućnost samostalnog mokrenja i kretanja, s njihove strane je potencirano uspavljivanje psa.
Nije bilo nimalo lako naći veterinara ortopeda koji je mogao da mu sanira povrede. Poznati neurolog i ortoped kog nam je preporučio veterinar, pogledao je snimke preko Viber aplikacije i tek nakon trećeg našeg poziva ponudio korektivnu operaciju koja bi mu rešila bol. Delovali su nam neozbiljno jer su odbili da pregledaju Čupu, te smo nastavili da brinemo o njemu u naredne dve nedelje dok nismo saznali za drugog veterinara ortopeda, koji ga je hitno primio i uradio korektivnu operaciju kičme“, bez daha objašnjavaju Maja i Jovan. Dobra stvar bila je da je pas imao čip, ali očitavanjem su saznali da je pas lutalica, kojeg je čipovao grad, sterilisao ga i vratio na ulicu u suprotni deo prigradskog naselja od onog gde su ga našli. Posle mnogo lutanja i odbijanja, ovi mladi ljudi dobili su podršku od požrtvovanih veterinara iz ordinacije „Spina“ na Novom Beogradu, gde je ustanovljena fatalna činjenica da je Čupi povređena kičma.
„Definitivna dijagnoza se svodi na prelom pršljena. Operacija je dobro prošla, kičma mu je vraćena na mesto i oporavak kod veterinara je trajao dve nedelje. Nažalost, prognoze nisu bile optimistične – veterinar nam je rekao da Čupa verovatno neće povratiti funkciju u zadnjim nogama.“ Odustajanja nema i kako su mu noge paralisane trebalo mu je obezbediti kolica.
„Sa više strana dobili smo informaciju da Dragan Dimitrijević pravi kolica za životinje, te smo mu se obratili čim smo dobili amin od veterinara i potvrdu da je kičma lepo srasla. On je jedan divan čovek koji sve što radi to čini iz velike ljubavi prema životinjama. Isprva je Čupa morao da koristi dubak sa četiri točka jer mu muskulatura oko kičme nije bila dovoljno jaka da podrži težinu. Dragan mu je napravio dubak koji smo, posle, kad je ojačao, mogli da modifikujemo u dvokolica. Veoma smo mu zahvalni na pomoći i ohrabrenju.“
Oporavak kod kuće trajao je dva meseca.
S obzirom na to da je dobio urinarnu infekciju i konstantno piškio po sebi, prepone su mu bile skroz ojedene te smo ga kupali svaki dan, menjali pelene, čistili prepone, mazali kantarionovim uljem, talkom za bebe i drugim preparatima koji su nam veterinari preporučili. Naravno sve to uz antibiotike i velike količine vitamina B12. Kad smo ga našli imao je 33 kilograma i veoma je teško bilo svakodnevno ga prenositi u kadu
„Bilo je veoma teško – morali smo da mu ograničimo kretanje i nađemo kavez dovoljno velik za njega. Srećom, prijatelj koji je bio upućen u celu akciju spasavanja Čupe i troškova operacije pomogao nam je da pozajmimo kavez iz veterinarske ambulante. S obzirom na to da je dobio urinarnu infekciju i konstantno piškio po sebi, prepone su mu bile skroz ojedene, te smo ga kupali svaki dan, menjali mu pelene, čistili prepone, mazali kantarionovim uljem, talkom za bebe i drugim preparatima koje su nam veterinari preporučili. Naravno, sve to uz antibiotike i velike količine vitamina B12. Kad smo ga našli, imao je 33 kilograma i veoma je teško bilo svakodnevno ga prenositi u kadu. Doduše, moramo priznati da je još teži bio period pre operacije, zbog rane koju je uspeo da odšije (nijedna kragna, bez obzira na veličinu, nije mogla da ga spreči u tome) jer je postojala opasnost da neće moći da zaraste. Bdili smo noćima nad njim, previjali ranu srebrnim gazama koje su veoma efikasne, ali i skupe. Mnogo nam je pomogla veterinarka Ivana iz obližnje ambulante u Denkovoj bašti, ona je došla da mu sanira ranu i koja nam se sve vreme javljala i pratila njegovo stanje. Neizmerno smo joj zahvalni na svoj podršci i pomoći, zaista nam je vratila veru u ljude.“
Svaki put pri izlasku ga nosimo u rukama niz stepenice sa drugog sprata, pošto nemamo ni lift, a ni rampu. Ispred zgrade ga ubacujemo u kolica i avantura počinje! On uživa u životu i svakoj šetnji te i nama nije teško da mu pomognemo, najbolje što umemo
Sledeći korak je bio izvesti Čupu napolje, ali i to je bio ozbiljan poduhvat jer je stan na drugom spratu u zgradi bez lifta.
„Čupa je prvi put izašao planski u šetnju u dupku početkom decembra. Kad smo objasnili Draganu da bismo probali da ga izvedemo i u dupku, jer nije video nikakvu prirodu mesec i po dana, uspeo je da mu nabavi stabilne prednje točkove. Dubak ga je plašio i nije baš sam uspevao da ga kontroliše, ali mu je prijao izlazak, pa makar i samo po ulici. Ubrzo je usledilo i kontrolno snimanje, pa je već 20. decembra probao dvokolica. Svaki put pri izlasku ga nosimo u rukama niz stepenice, sa drugog sprata, pošto nemamo ni lift, a ni rampu. Ispred zgrade ga ubacujemo u kolica i avantura počinje! On uživa u životu i svakoj šetnji, te i nama nije teško da mu pomognemo, najbolje što umemo.“
Uz mnogo teških i tužnih stvari tokom adaptacije postojale su i male šaljive situacije. Kada je udomljen, Maja i Jovan hteli su da ga nazovu Oliver, odnosno skraćeno Oli, ali on nije prihvatio to ime i nije se odazivao. Onda ga je Jovan nazvao Čupa zbog bujnog krzna i veličine. To mu je bilo okej i pokazao je da ga prihvata.
„Istina je da sam ja dopisala ČUPA na njegovom rendgenskom snimku, onog trenutka kad nam je pomenuta asistentkinja hladno rekla da je to sve i da mu nema izlečenja. Snimci ostalih životinja imali su napisano ime i nisam želela da dozvolim da on bude tamo neki bezimeni pas sa ulice, kog su otpisali na prvu loptu. U pomenutoj poznatoj veterinarskoj stanici čekali su da im damo instrukciju da ga uspavaju i ponašali su se kao da im oduzimamo vreme. Potpuno drugi tretman pomenuta gospođica priredila je drugim rasnim psima, koji su se u tom trenutku zadesili u ambulanti. Očaj i nepravdu koju smo tad osećali nemoguće je opisati. “
Gospodin Čupa ne voli da se kupa, niti je preterano srećan zbog pelenica koje mora da nosi zbog cistitisa. Ali stvarno je miran i poslušan, njegovo negodovanje se uglavnom svodi na gunđanje. Obožava druge pse, svima prilazi i hoće sa svima da se upozna i druži
A Čupa je srce od psa. Veoma je druželjubiv i veseo. Mnogo voli da se igra sa decom kao i sa drugim psima. Voli da se pozdravi sa svima u parku i na ulici. Neverovatno je umiljat, prati ih svuda po stanu, dočekuje na vratima, stalno gura njuškicu u krilo da se mazi. Veruje im i voli, onako kako sam pas ume – bezuslovno i snažno.
I u Šumicama je razdragan. Korača veselo pored Noe, koji ipak na čudan bebeći način pokazuje da je svestan da je drugačiji. Ne skače mu po leđima i strpljivo prati njegov ritam hoda. On direktno pokazuje sreću što je napolju, jedino ne voli rešetke po stazama koje uporno obilazi, prebacivši se na tom delu puta na zemljani deo. I dok ga mali psi prvo uplašeno posmatraju, većina vlasnika ih ohrabruje da dođu da se pozdrave. Čini se da su veliki psi više obzirni. A ljudi? Mladi roditelji sa malom decom obavezno prilaze da ga zajedno pomaze i obavezno pitaju šta mu se desilo sa nogama. Ima i onih čudnih prolaznika bez pasa koji se prave da ga ne primećuju ili im izraz lica odaje potpunu bezosećajnost. Maja i Jovan to ne vide, osmeh upućuju većini pozitivnih i njima predstavljaju Čupu i njegove ljubavi i slabosti.
„Gospodin Čupa ne voli da se kupa, niti je preterano srećan zbog pelenica koje mora da nosi zbog cistitisa. Ali stvarno je miran i poslušan, njegovo negodovanje se uglavnom svodi na gunđanje. Obožava druge pse, svima prilazi i hoće sa svima da se upozna i druži. Čak i skače kad se zaigra sa nekim psom, kreće jurnjava oko drveća, što je malo i nezgodno jer ne možemo da mu skinemo povodac, kako se kolica ne bi prevrnula usled njegove težine. Dosta manji psi se isprva uplaše, naročito zbog njegove veličine, a zatim i zbog kolica – ali posle inicijalnog šoka, skoro svi shvate da on nije agresivan i da samo želi da se igra.
Ono što je definitivno zahtevno jeste da mu je neophodna 24-časovna briga.
„Sreća je što radimo od kuće usled pandemije, pa možemo ceo dan da budemo uz njega. Nije lako jer je potrebno dosta odricanja – pre svega slobodnog vremena. Ipak, nije nam žao jer ga volimo i drago nam je da je bolje i da je srećan.“
Mi verujemo i dajemo sve od sebe da Čupa uspe u tome. Čuli smo priče iz prve ruke o kucama i macama kojima su dijagnoze isto bile tako nevesele kao i njemu, ali su upornim stimulisanjem mišića i trudom uspele da prohodaju ili bar delimično da povrate funkcije. Izvodimo ga u duge šetnje i svakog dana mu treniramo zadnje noge, najmanje po 40 minuta. Priče drugih ljudi su nam dale nadu kad nam je bilo najteže i zahvalni smo na svim pozitivnim komentarima i ohrabrenjima
O prognozama je teško pričati jer njegova budućnost nije tako sjajna, ali nada postoji.
„Veterinar u suštini nije dao previše prostora za nadu, ali mi ga redovno izvodimo i samostalno mu vežbamo zadnje noge. Trudimo se da mu stimulišemo mišiće što više i dajemo mu vitaminske suplemente koji pospešuju rad nerava. Uočavamo mala poboljšanja (pomera zadnje noge prilikom šetnje a i kod kuće) i nadamo se potpunom oporavku.
Uz prijatelje i dobre ljude uspevaju da prebrode sve teške situacije.
Lečenje je bilo veoma skupo – od prvih snimaka, preko lekova, pelena, zavoja, srebrnih gaza, pa sve do operacije i onoga posle. Operacija je iznosila 800 evra, a Maja i Jovan kažu da su još uvek dužni veterinaru za period koji je Čupa proveo u da se oporavi u stacionaru. „Hvala mu što nam je izašao u susret, pa je dozvolio da mu dajemo na rate jer ne znam kako bismo izašli na kraj sa svim. Samo na pelene, prilikom oporavka, utrošeno je oko 350 evra. Najviše pomoći dobili smo od prijatelja, porodice i komšija – dosta njih je doniralo i za operaciju i za pelene, srebrne gaze i lekove. Komšije su nam dolazile s hranom i gazama jer su bili upućeni u sve i želeli su nekako da pomognu“, ističe Maja.
A kod kuće Čupa zna da bude razdragan, uostalom kao i svi drugi tinejdž psi, pravi haos. Do sada je pojeo više cipela i papuča nego što su u stanju da priušte.
Kada su ga doveli u stan, tu je bio mačak Stami, kog je Maja spasila sa drugaricama prošle godine u okolini Šapca. Imao je fizičku povredu glave, ali se potpuno oporavio. On nije dirao Čupu, ležao je pored njega i njuškao ga je s vremena na vreme. Zbog rane na Čupinoj nozi i svih komplikacija, Stami je privremeno prebačen kod Majine mame u stan, koja ima još dve mace, pa Stami ima društvo.
Inače i Jovan obožava životinje i uvek kada je u prilici trudi se da im pomogne.
Ta ljubav je postala još jača kad je pre 12 godina njegova mama spasila njihovog prvog psa, staforda Cezara. Nakon njega, spasao je još četiri psa sa ulice, od kojih je jedan uspešno udomljen preko poznanika u Velikoj Britaniji. O njegovim kucama trenutno brine njegova sestra dok se Čupa ne oporavi.
Na pitanje odakle toliko ljubavi i požrtvovanja, ovi mladi ljudi odgovaraju: „Oboje volimo životinje i teško nam pada što je situacija u ovoj zemlji toliko strašna da one nemaju nikakva prava. Prosto nema zakona da kazni neodgovorne vlasnike i neljude koji ih strateški truju, tuku i maltretiraju. I u mojoj a i u Jovanovoj porodici svi su voleli životinje i vaspitani smo tako da pomognemo svakom stvorenju u nevolji. A Jovan oduvek mašta o velikoj kući u koju bi mogao da dovodi lutalice i učini sve što je u njegovoj moći da im pomogne. Uzori su mu Takis sa Krita i Soidog sa Tajlanda, čijim azilima redovno donira.“
Inače Maja i Jovan rade u jednoj IT kompaniji. Slobodno vreme uglavnom provode u prirodi po planinama, pećinama i u obilascima raznih lepih gradova sa zanimljivom arhitekturom. Oboje vole da fotografišu raznorazne detalje – ponajviše zanimljive zgrade, grafite i murale.
A šta im je najteže?
„Mi verujemo i dajemo sve od sebe da Čupa uspe u tome. Čuli smo priče iz prve ruke o kucama i macama kojima je dijagnoza isto bila tako nevesela kao i njemu, ali su upornim stimulisanjem mišića i trudom uspeli da prohodaju ili bar delimično da povrate funkcije. Izvodimo ga u duge šetnje i svakog dana mu treniramo zadnje noge, najmanje po 40 minuta. Priče drugih ljudi su nam dale nadu kad nam je bilo najteže i zahvalni smo na svim pozitivnim komentarima i ohrabrenjima.“
