asi je deo mog identiteta, i ja njenog
Nela Bunčić Vukomanović, poznatija kao Yugoslovenka na Instagramu, dobro je poznato lice svim trkačima, maratoncima, rekreativcima i svima kojima treba dnevna doza motivacije da odu na svoj trening pored svih svakodnevnih obaveza. Influenserka je samo jedno od njenih zanimanja, ali ovog puta sa njom nismo razgovarali o marketingu, novinarstvu ili televiziji, već o njenoj srodnoj duši, kako je zove, a reč je o njenom psu Vasi!
Tekst: Andrijana Živković; Fotografije: Zoran Mirčetić, Beogradski maraton i privatna arhiva
Ako se na vašoj listi onih koje pratite na društvenom mrežama nalazi Yugoslovenka, onda znate da je reč o osobi koja sa velikom ljubavlju i energijom deli motivaciju trkačima, rekreativcima i svima koji žele da uvedu trening i zdrave navike u svoj život. Ova mlada žena nakon jutarnjeg trčanja ima i svoj posao od devet do pet kao kreativni digitalni menadžer, a tu su i moderacije različitih događaja, snimanja TV emisija, različitih kampanja i mnogih drugih aktivnosti koje se nalaze na njenoj listi dnevnih i nedeljnih poslovnih i privatnih obaveza.
Mi smo se prvi put susreli sa njom pre nekoliko godina u Zvezdarskoj šumi, dok je bila u šetnji sa svojom Vasi, koju smo tada prvi put upoznali. Sada je rado srećemo na Dunavskom keju i znamo da je Vasi vajmarski ptičar i verni pratilac Nele kroz sve pomenute aktivnosti. Da, gotovo baš sve! Ona i Vasi zajedno idu na jutarnje trčanje jer i Vasi je trkačica, zatim Vasi ide sa njom na posao od devet do pet, kasnije je na večernjem treningu i snimanju, a neretko je viđamo u kafićima kako sedi u fotelji pored Nele ili u njenom krilu iako ima oko 25 kilograma. Da je veza između njih dve posebna, vidi se odmah, već pri prvom susretu, a kako je Vasi ušla u njen život i kako zapravo izgleda njihov zajednički život danas i van ovoga što vidimo na društvenim mrežama, otkriva Yugoslovenka u razgovoru za Pet Svet Magazin.
Oni koji te poznaju sa Instagrama znaju da promovišeš trčanje i zdrave navike, ali influenser nije tvoje jedino zanimanje, tu je i tvoj stalni posao od devet do pet, tu je treniraj i doniraj akcija, tu su događaji koje vodiš i još mnogo toga… Šta odgovaraš kada te pitaju čime se sve baviš?
Zavisi ko pita :), ali ja se uvek potpisujem sa novinar jer to je u suštini ono što me opisuje. I taj influenserski posao gledam da radim sa nekim korisnim informacijama za moje pratioce, a pozicija na poslu je nešto što je došlo nakon deset godina u novinarstvu, a iako nisam direktno novinar, ja se tako osećam i to je nešto što uvek mogu da budem.
Koliko je izazovno obavljati sve što radiš u toku nedelje i šta je ono što te motiviše kada misliš da nešto ipak ne možeš?
Zavisi od nedelje do nedelje. Neke nedelje su normalnije, dok su druge prebrze i lude čak i za mene. Imam neke svoje male dnevne ciljeve koje znam da treba ili moram da ispunim, tako da ih sebi zacrtam i idem ka njima. Kada postavite sebi obaveze, onda ih morate obaviti, a naučena sam odmalena da su obaveze obavezne i da se moraju ispuniti. Nisam navikla da nešto ne mogu baš, naravno ako je viša sila u pitanju, to prihvatim, ali ovako u dnevnom životu ne dižem ruke olako.
Kada pomislim na Vasi, meni krenu suze na oči i osmeh se pojavi na licu, ne znam koja je emocija, ali je baš jaka!
Gotovo svakog jutra na svom Instagramu poželiš „Dobro jutro, dobri ljudi!“, već si napolju i u patikama za trčanje, nakon čega slede zanimljivosti koje su obeležile tvoj dan. Reci nam kako izgleda jedan tvoj ceo dan, kako izgleda i ono što se ne vidi na Instagramu?
Pa na Instagramu se zaista ne vidi ni trećina onoga što se desi tokom mog dana. Skoro sam gledala neke svoje storije od pre nekoliko godina i videla kako sam imala i više energije za objašnjavanje sve na storiju, a sada kako mi posao oduzima više energije, tako i veliki deo onog što mi se dešava tokom dana ni ne stignem da podelim. Ono što se na Instagramu nikada ne vidi jeste moja „ozbiljna“ i poslovna strana, kao i neki trenuci životnih stresova koji su previše privatni i uključuju i ostale članove moje porodice. Ali trudim se da s pratiocima podelim sve što bi njima moglo biti poučno, zanimljivo i motivišuće.
Tvoj identitet poznat je široj javnosti već duže vreme, ali danas deo tvog identiteta čini i Vasi. Kako ti gledaš na to?
Biće da sam ja deo Vasinog identiteta, a ne ona mog. Neko sam ko jako voli životinje i dok sam živela sa roditeljima, u jednom momentu smo imali dva psa, zeca, dve mačke i dva papagaja, malo životinjsko carstvo u kući. Kada sam počela da živim sa sadašnjim suprugom, osećala sam kao da mi fali nešto u stanu, tako mi je sve bilo prazno i ona je bila ta koja je u tom momentu popunila tu kockicu što je falila. Ona jeste deo mog identiteta i ja njenog i često volim da se šalim (ili možda ne) da je ona moja srodna duša.
Ako se vratimo na početak vaše zajedničke priče, kako i kada je ona ušla u tvoj život?
Iz velike porodice, popunjene životinjama, došla sam u stan gde sam živela samo sa Nikolom. On takođe voli pse, u tom momentu bila je živa i njegova Lara, engleski hrt, koja je živela s njegovim roditeljima i mi smo je povremeno čuvali, a onda kada ona ode, ja baš danima budem tužna. Onda sam smislila, pošto moj stariji pas Oskar više nije mogao da trči sa mnom zbog svojih godina, kako mi treba veliki opasan pas da trči sa mnom, jer je kod Beograda na vodi (gde redovno trčim) bilo gradilište i bilo je puno azilanata. Meni se zaista nikada nikakva neprijatnost nije desila, ali bilo mi je lepše da imam psa. Nikola i ja smo vrlo često kada vidimo vajmarskog ptičara pričali „evo sivog psa“, i na kraju smo se odlučili za sivog psa. Pogodilo se da je njen tata pas od moje drugarice iz plesnog kluba i da je ona drugo leglo i ja sam jako priželjkivala da se ona rodi i dođe kod nas. I eto je, sada živi svoj najbolji život.
Kako je Vasi dobila ime?
Tražili smo ime da ima neke veze sa sivom bojom i onda sam se ja našalila da bude šatrovački od siva – tako smo došli do Vasi. Na kraju se ispostavilo da svi štenci treba da se zovu na „v“ jer su oni treće leglo njenog tate i tako smo i upisali u njen rodovnik. Ona je rođena Vasi i baš joj stoji to ime.
Naše trčanje danas je dosta normalno, ona zna šta radimo i kuda idemo. Ukoliko ne bude sigurna da li ćemo nastaviti pravo ili skrenuti negde, uvek stane i pogleda me da vidi gde ćemo i ja joj pokažem u kom pravcu idemo. To mi pokazuje da ona meni veruje isto kao i ja njoj
Kako su izgledali prvi meseci sa štenetom koje je, kao svako štene, zahtevno, a tu je i tvoj gust raspored?
Kad se samo setim koliko je bila mala, nekada ne mogu da verujem da je to isti pas. Uzeli smo je jako malu, s nepuna dva meseca, jer je moj brat samo tih deset dana bio u Beogradu i sledeći put je dolazio tek za dva meseca kada bi ona već bila ogromna. Tako da je prvi mesec bio s totalnom bebom. Mi smo je uspavljivali, svuda sam je nosila sa sobom jer nije smela da ima kontakt sa drugim životinjama, a na ulici su nas svi zaustavljali da se maze sa njom. I tadašnji posao i sadašnji su pet frendli, tako da je ona išla sa mnom kao moj privezak, a i tata i brat su dosta vremena provodili sa njom dok smo Nikola i ja na poslu.
Ubrzo nakon što je ušla u tvoj život počela je da trči sa tobom. Kako je izgledalo prvo trčanje i taj period privikavanja na ovu zajedničku aktivnost?
To je bilo zaista ludo jer je tada tek počela korona i ulice su bile prazne. Onda smo se mi vozile svako jutro od Zvezdare do Novog Beograda da bismo trčale na trim stazi kod Ušća, jer je tu sve pod travom koja joj je negovala šapice (na betonu bi ih odrala tako mala), a u blizini nije bilo kola, pa je bilo bezbedno za nju da se navikava. U početku je bilo nezgodno, jer je ona, kao i svaka beba, htela da se igra, pa je skakala na druge trkače da ih gricne i juri, a već sa četiri-pet meseci nije izgledala baš kao beba, pa sam se ja često izvinjavala na trčanju. Najstrašnije je bilo navići je na bicikliste jer ju je živcirao zvuk točkova i na njih se zaletala da ih obori. To je bilo najteže preživeti i zbog ljudi i zbog nje, zato što sam se uvek plašila kako će se neko povrediti, međutim, sve je to dobro prošlo i naučila je da se ponaša kao prava trkačica.
Trčanje sa psom je divna aktivnost, jer uvek imate partnera bez obzira na sve okolnosti, a kada završite, oni se uvek obraduju kao da ste istrčali neku ozbiljnu trku
Šta je važno da znaju oni koji žele da trče sa svojim psom?
Važno je da počnu da rade sa svojim psom dok je mali, da mu pričaju jer će ih pas razumeti. Takođe, treba psu da daju vremena da shvati šta sme, a šta ne, isto kao i ljudima. Treba da budu strpljivi, da pas dovoljno poraste i sazri, ali i da uživaju u tim ludorijama jer jako brzo prođu i onda nedostaju. Trčanje s psom je divna aktivnost jer uvek imate partnera bez obzira na sve okolnosti, a kada završite, oni se uvek obraduju kao da ste istrčali neku ozbiljnu trku.
Kako danas izgleda vaše trčanje? Kako ti doživljavaš trčanje s njom?
Naše trčanje danas je dosta normalno, ona zna šta radimo i kuda idemo. Ukoliko ne bude sigurna da li ćemo nastaviti pravo ili skrenuti negde, uvek stane i pogleda me da vidi gde ćemo i ja joj pokažem u kom pravcu idemo. To mi pokazuje da ona meni veruje isto kao i ja njoj. To je naše vreme, ne bih ga menjala ni za šta drugo.
Vasi je gotovo od jutra do mraka sa tobom, od prvog trčanja, preko posla, večernjih treninga ili šetnji s prijateljima, što razbija predrasude da pas ne ume da se ponaša u različitim situacijama i na različitim mestima, posebno ako je veliki. Kakva su tvoja iskustva s reakcijama okoline?
Dešavalo nam se više puta da nam kažu da nešto ne možemo jer je ona veliki pas. A šta to tačno znači? Da li im zauzima više prostora pa je to problem? Ili diše više vazduha? Mislim da će to kod nas da se promeni u narednih, recimo, pet godina, ali to što je ona veliki pas jeste samo prednost, jer zna da se ponaša i ne laje niti ispušta visoke zvuke koji smetaju drugima. Kod nje je jedino nezgodno što je razmažena i voli da sedi ili u krilu ili na fotelji, ali meni je to sasvim normalno ponašanje, tako je navikla.
Dresura i ponašanje velikih pasa često je više pod lupom okoline nego kada je reč o manjim psima, kako si ti sa Vasi radila na tome?
Mi smo u početku išle na osam časova dresure gde su više mene „dresirali“ nego nju. Naš problem je bio što ja njoj nisam mogla da kažem „ne“ ni za šta niti sam mogla da podviknem ili je povučem kada me vuče. Ona je jako vukla na povocu, ali meni je bilo žao da je cimnem i onda sam išla u suštini da naučim kako da odolim u nekim situacijama njenom pogledu. Sva ostala dresura je isključivo pričanje i provođenje vremena s njom.
Vasi je kao vajmarski ptičar veoma energičan i inteligentan pas, a ima i veoma razvijenu emocionalnu inteligenciju, pa se ova rasa zbog toga često poredi s ljudima. Kako ti vidiš Vasi, šta je još specifično za njen karakter osim generalnih opisa rasnih karakteristika?
Neverovatno koliko je empatična i koliko sve oseća i zna, a pruži mi baš ono što mi je trebalo, bolje nego drugi ljudi oko mene. Ima i jako razvijen karakter. Dosta je inatna, ako je nešto naumila, to će i uraditi iako zna da ne sme. Tačno promeni pogled i ispituje granice dokle sme i kako da te granice još pomeri. Divna je i sa ostalim članovima porodice i svakog člana tretira na drugačiji način, neverovatno je da zna kako sa kim treba da se pozdravi a da ga ne iznervira. Drugačije pozdravlja moju mamu od tate ili brata ili recimo moju svekrvu (Nikolinu mamu) ili decu od Nikolinog brata koju prepozna u parkiću i juri pravo da ih poliže po licu. Izuzetno ima razvijenu emocionalnu inteligenciju.
Šta prvo pomisliš kada pomisliš na Vasi? Koja ti je prva emocija?
Meni krenu suze na oči i osmeh se pojavi na licu, ne znam koja je emocija, ali baš je jaka.
Kako znamo, u planu je da Vasi uskoro postane mama. Kako teku pripreme oko toga i kako očekuješ da će izgledati taj period kada bude bila skotna i kada dođu štenci?
Baš kad izlazi ovaj broj, mi se nadamo da će parenje uspeti s njenom prvom simpatijom Otom. Pripreme ne teku, tj. znamo samo da ćemo se u tom periodu preseliti u kuću mojih roditelja kako bi štenci imali prostora, a i da Vasi može da uživa u svim mogućnostima velikog dvorišta. Čekamo da sve prođe i da znamo da ona očekuje prinovu, pa posle ćemo sve jedno za drugim. Od uzbuđenja ne smem često ni da razmišljam o tome šta će i kako biti, ali verujem da će biti uzbudljivo.
Da li je u planu proširenje vaše životinjske porodice, da li biste uzeli još jednog psa ili neku drugu životinju?
Pa pošto živimo u stanu, ne bismo, pogotovo što je moj suprug izuzetan vojnik kada je održavanje kuće u pitanju, dok ja i nisam baš. Zato je Vasi i tu, slabo se linja i super je čist pas. Videćemo kada dođu njene bebe, verujem da će jedna ostati u porodici.
Za kraj, reci nam koja bi bila tvoja poruka onima koji još uvek nemaju psa u svom životu?
Mnogi ljudi se ne bi odrekli svoje „slobode“ zbog psa jer to je velika obaveza. Ali ja mislim da oni koji nemaju psa još ne znaju šta je to ljubav i kako ona izgleda.
