U poseti azilu Zenka za napuštene mačke

M

ačke u azilu u Beogradu našle su svoje utočište u kojem će najverovatnije ostati do kraja života. O njima brine, 365 dana, samo Ljubica

Tekst: Sanja Vuletić, Fotografije: Dalibor Stanković

Koliko puta vam se steglo grlo kada ste na putu do posla naleteli na bespomoćno gladno, dehidrirano mače i zatečeno stali s pitanjem šta sad? Ili – koliko puta vam je pažnju privukla ostavljena, nekada negovana, kućna mačka, koja uplašenog pogleda pretura po kontejnerima ne bi li preživela izbacivanje na ulicu. Ovakvih priča je bezbroj, a rešenja se ne naziru. Napušteni psi i mačke slika su jednog društva, a odnos ljudi prema životinjama možete videti I u poslovicama koje su nastale kao filozofija života,predrasuda. Šta kažete na onu našu poslovicu „prvi mačići se u vodu bacaju”?! Upravo je od svega toga pomalo uticalo na Ljubicu Landaku da otvori azil za mačke, o kojima vodi računa već 21 godinu.

Do Azila za mačke Zenka, koji je ime dobio po prvoj mački koja je sklonjena sa ulice i tako spasena od sigurne smrti, dolazi se lokalnim putem na Paliluli. Stajemo ispred metalnih zelenih vrata s visokom ogradom koja je dodatno obezbeđena žicom kako mačke ne bi odlazile samostalno u nebezbednu šetnju i tako završile u čeljustima pasa. Ispred se nalazi nekoliko mačaka koje čekaju Ljubicu.

Voditi azil je kao da vodite neprofitno preduzeće. Hrana je najveća stavka, a tu su lečenje, sterilizacija i kastracija

‒ One su iz susedstva, hranim ih i znaju kada stižem ‒ kaže Ljubica, koja je svakoga dana ovde, tačno na vreme. Po vrelom suncu, hladnoći, nepogodi… jer ako ona ne dođe, ko će nahraniti mačke? Ljubica otvara kapiju i prizor je potpuno nesvakidašnji. Na stazi prostranog dvorišta, obraslog travom, sedi nebrojeno mačaka, različitih veličina, boja i uzrasta i radoznalim očima prate iznenadnu posetu. Ljubica nas moli da u našoj priči ne navedemo tačnu lokaciju azila jer posle svake priče ispred kapije osvanu nove mačke za zbrinjavanje, a i o ovima se teško sasvim sama stara. Pomoći, naravno, gotovo da nema, a ona se sama snalazi.
‒ Voditi azil je kao da vodite neprofitno preduzeće. Hrana je najveća stavka, a tu su lečenje, sterilizacija i kastracija. Rad ne računam ni u šta. Struja… mene struja „zakolje” zimi, voda, benzin, auto. Ja auto uopšte ne bih imala da mi nije potreban zbog njih. Mnogi moji prijatelji i porodica ne razumeju zbog čega ja to radim, a ja im odgovaram da nisu ni svesni šta se može zbog ljubavi činiti. I one to znaju. Onaj ko ima jednu mačku zna o čemu pričam, a kada ih ima toliko… Kad vi vidite njihove interakcije, njihova domunđavanja i dogovaranja glasovima koje mi ne prepoznajemo, pogledima… Sa njima se nasmejete i isplačete samo tako.
I dok Ljubica priprema donetu hranu, mleveno sveže meso i različita pakovanja gotove hrane za mačke i stavlja im u posudice raspoređenepo objektu u kojem mačke borave uglavnom zimi, one dolaze.

Ima mačaka koje ceo svoj život provedu u azilu, žive u proseku od 12 do 15 godina,a Dunja je živela najduže čak 18,5 godina

Diskretno i nenametljivo, nisu halapljive i ne otimaju se za hranu. Sedam na jednu fotelju i odmah mi se pridružuje beli mačor sa žutim repom, gotovo lagano, trlja se uz moju ruku, leže na improvizovanu policu, tik uz mene, i ostaje tu do kraja razgovora.

 

Ljubica kaže da mačke zbog tropskih vrućina mnogo manje jedu, što se može videti i po ostacima hrane od prethodnih dana. Tuča ima, ali su retke, jer se pre svakog dolaska nove mačke u azil radi sterilizacija ili kastracija.
‒ Nova mačka jedan kratak period provede u transporteru, onda polako istražuje okruženje unutra i poprima njihov miris, da bi se postepeno pridružila mačkama u azilu. Ovaj proces zavisi od same mačke, neke su plašljivije, a neke drčnije. Svaka nova mačka koja bi ušla u azil nepripremljena, pitanje je kako bi se provela. Mačići čekaju da porastu, kao Liska, najmanje mače, koje se smestilo u Ljubičino krilo tražeći maženje. Dobilo je ime po liski, beloj crti koju obično imaju konji na nosu poput nje ‒ kaže vlasnica azila uz konstataciju da naravno zna ime svake mačke i priču kako je stigla ovde. Samo za svakodnevnu hranu potrebno je oko dve i po hiljade dinara, a gde su ostali troškovi. I odlazak kod veterinara sama plaća. Nema onih koji su ponudili besplatnu stručnu pomoć. Saradnja sa stranim fondacijama je sporadična, a državne institucije su samo godinu dana, za dve decenije postojanja azila, obezbedile mesečnu pomoć. 

Možemo da im pozavidimo na svim čulima, na sastavu organizma, na tome šta sve mogu da prevaziđu, da prebole, a da se u međuvremenu pune ljubavlju i razumevanjem

I dok pričamo, žuti mačak ljuto odguruje mačku u blizini: ‒ To je Vidan, dobio je ime jer sam ga našla na Vidovdan. Njegova budućnost možda nećebiti dobra, jer je rođen sa jednim testisom koji je uklonjen. Problem je štodrugi može da bude u stomaku. On i dalje luči hormone i zato on zna takoemotivno da reaguje. Ima mačaka koje ceo svoj život provedu u azilu, žive uproseku od 12 do 15 godina, a Dunja je živela najduže, čak 18 i po godina. 

Ljubica je sada u penziji i lakše organizuje odlazak u azil, ali me interesuje kako je to bilo kada je radila. ‒ Počelo je sasvim spontano. Išla sam u posetu prijateljici i čula u napuštenoj žardinjeri jedva čujne zvuke, to su bila dva mala mačeta. Jedno od njih je bilo Zenka, po kojoj se moj azil zove. Ubrzo se ponovi situacija sa još dva mačeta, pa sa još dva. Tako shvatim da bih mogla da im priuštim život mačke, da znaju šta je trava, drvo, zemlja, sloboda, jurnjava. Kupila sam plac s malom montažnom kućom, napravila ogradu, objekte za njih. Ljubica je završila francuski jezik i književnost i engleski jezik. Radila je u zambijskoj ambasadi, a zatim u Britanskom savetu kao menadžer programa iz kulture. Obišla je 56 zemalja. 

Nova mačka jedan kratak period provede u transporteru, onda polako istražuje okruženje unutra i poprima njihov miris, da bi se postepeno pridružila mačkama u azilu

‒ Mačke su izuzetno inteligentne. Trenutno se rade istraživanja koja potvrđuju da su crno-bele mačke čak 200 odsto inteligentnije od običnih mačaka. Kod njih se sada izučava i telepatija. Ja sam odrasla sa mačkama. To su predivna stvorenja. Dovoljno je da se pogledamo pa da se razumemo. Smatram da su one čarobna, magična stvorenja. Ja mislim da kada bi hodale po oblacima, ne bi propadale. Nije čudo što je Da Vinči rekao da je najmanje mače remek-delo. Možemo da im pozavidimo na svim čulima, na sastavu organizma, na tome šta sve mogu da prevaziđu, da prebole, a da se u međuvremenu pune ljubavlju i razumevanjem.
Ljubica kaže i da nije tačno da se psi vezuju za ljude a mačke za sredinu. One posebno cene osobe koje brinu o njima, naročito ako su ih ostavili oni „dobri, neodgovorni ljudi”.
One znaju da osete vaše emotivno stanje, brigu, setu. Onda, kako kaže Ljubica, dođu i gledaju vas i time vam pokazuju zahvalnost. To se najčešće dešava u oktobru, kada se uvuku unutra i kada je međusobno maženje i razumevanje intenzivnije. Ono što Ljubicu najviše brine jeste šta će se sa njima desiti kada ona više ne bude u prilici da brine o njima. Do sada konkretnih predloga nije bilo. Osim desetine lajkova na Facebooku, felinološka društva se nisu oglašavala, a kod volontera postoji kratkotrajni entuzijazam, ali ne i posvećenost. Za sada konkretnog rešenja nema, osim Ljubičine posvećenosti i upozorenja koje je godinama upućivala preko emisije na Radio Pančevu: „Zapamtite – vi imate svoje prijatelje, svoju razonodu, svoj posao, a oni imaju samo vas.”

TOP
Broj 4
Broj 2
Broj 1