Konzervativni tretman artritisa kod pasa

V

lasnici pasa moraju znati da artritis može dovesti do niza slabosti u organizmu pasa, što je nepovoljno i za kvalitet života samih pasa i za život vlasnika. Ipak, osteoartritis kod pasa ne mora uvek dovesti do velike patnje psa, niti znači da će pas živeti kraće

Osteoartritis (OA) često se opisuje kao ,,progresivno, degenerativno oboljenje zglobova koje se karakteriše bolom, invaliditetom, uništavanjem zglobne hrskavice i remodeliranjem kostiju“. Naime, ova prilično opširna definicija može biti i nedovoljna, naročito kada se uzmu u obzir kompleksne biohemijske, patološke i fiziološke promene uzrokovane osteoartritisom. Takva kompleksnost ovog oboljenja često nam pravi veliki problem da pronađemo jednostavno i idealno rešenje za lečenje osteoartritisa kod pasa, što često dovodi do frustracije veterinara kliničara, ali i vlasnika pasa. Vlasnici pasa moraju biti upoznati sa tim da artritis može dovesti do niza slabosti u organizmu pasa, što je nepovoljno i za kvalitet života samih pasa i za život vlasnika. Ipak, osteoartritis kod pasa ne mora uvek dovesti do velike patnje ljubimca, niti mora značiti kraći životni vek. Ovim člankom želimo da vam detaljno opišemo artritis kao bolest, njegovu dijagnostiku, procenu stepena hroničnog bola i mogućnosti u lečenju ovog oboljenja.

Kada se utvrdi nivo patnje, neophodno je uraditi analizu rizika naspram dobrobiti korišćenja većeg broja lekova, a ponekad I lekova koji nisu registrovani

Uticaj na pacijenta, vlasnika i veterinarsku praksu

Osteoartritis se kod pasa najčešće javlja kao sekundarno oboljenje (tj. zajedno sa strukturnim poremećajima kao što su: displazija kuka, displazija lakta i osteohondroza), za razliku od osteoartritisa ljudi i mačaka koje se uobičajeno javljaju kao primarni (tj. uzrokovani ,,istrošenošću zglobova“). To u praksi znači da se promene mogu javiti još dok je pas veoma mlad, a što može dovesti do sledećih poteškoća:

  • bol kod mladih pasa, smanjena mogućnost za treniranje i igranje, a koja dovodi do smanjenog razvoja muskulature i deformiteta u stavovima nogu i samom hodu
  • bol u bilo kom starosnom dobu koji nije terapiran ili je nedovoljno terapiran ozbiljan je stresogeni faktor koji utiče na stav tela, ponašanje i može dovesti do stanja hroničnog bola
  • bol tokom stadijuma bihejvioralnog razvoja, tj. socijalizacije šteneta može se ispoljiti agresijom ili anksioznošću, a takvi psi često mogu postati nepredvidivi
  • poremećaj stava tela i hoda koji opterećuje druge koštano-mišićne strukture i izaziva bol ubrzavajući razvoj primarnih ili sekundarnih osteoartritisa drugih zglobova
  • smanjen nivo vežbanja koji dovodi do gojaznosti i pogoršava bol.

Vlasnici životinja kod kojih se razvije osteoartritis u mlađem dobu mogu biti nesrećni jer:

  • osećaju frustraciju i tugu zbog toga što tako mlada životinja – štene ima oboljenje koje se obično povezuje sa starošću i slabošću
  • upoređuju bolest njihovog ljubimca s bolestima kod ljudi (npr. reumatoidni artritis), a to ima negativnu konotaciju i predstavlja jako bolno stanje kod ljudi
  • često ovu dijagnozu u svojim mislima povezuju sa skraćenjem života, a često pomišljaju čak i na eutanaziju
  • razočarani su jer nisu u mogućnosti zbog ovog oboljenja da normalno – kroz igru i vežbe – formiraju na adekvatan način svog ljubimca
  • uvek postoji briga da li njihov pas trpi bolove i da li zbog njih pati
  • zabrinuti su zbog mogućih nuspojava lekova
  • njihova česta pitanja su da li će upotreba lekova biti doživotna i da li može dovesti do skraćenja životnog veka njihovog ljubimca.

Svaka veterinarska praksa na dijagnozu osteoartritisa kod mladog psa treba da utiče na vlasnike i to:

  • tako što će jasno, decidirano, ali i umirujuće predočiti vlasniku kakav problem njegov ljubimac ima
  • predložiti mehanizme pomoću kojih se može nositi sa stanjem svog ljubimca
  • treba da učestvuje u procesima menadžmenta artritisa tokom čitavog života pacijenta
  • da ne dozvoli da slučajevi postanu frustrirajući tako što će uvek omogućiti pristup medikamentima i ostalim mehanizmima koji mogu dopuniti plan menadžmenta čestim kontrolama pacijenta, poboljšanjima i prilagođavanjem terapije bola, te samim tim uliti poverenje i optimizam vlasnicima u cilju što dužeg i kvalitetnijeg života njihovih ljubimaca
  • ceo tim zaposlenih treba da bude uključen u čitav proces lečenja, naravno uz stalne konsultacije sa ortopedom specijalistom.

Suština konzervativnog lečenja artritisa pasa je simbioza između veterinara, vlasnika i pacijenta, a i dužeg života ljubimaca

Dijagnoza

Klinički simptomi

Pacijenti dolaze na kliniku sa različitim kliničkim simptomima i gotovo svim starosnim dobima. Simptomi koji se javljaju mogu biti: hromost, ukočenost, šepanje, poremećaji u hodu (npr. ,,zečje skakutanje“  ili ,,hoda kao kraba“); preraslost noktiju (na prednjoj ili zadnjoj nozi), prekomerno lizanje ekstremiteta, nemogućnost pravljenja određenih pokreta (npr. skakanje, penjanje ili silaženje uz i niz stepenice, ulaženje u auto i izlaženje iz njega, ustajanje, leganje, sedanje); promena u pragu tolerancije prilikom vežbi u dresuri, promene u ponašanju. Važno je napomenuti da promena u ponašanju može biti jedini simptom bola i bolesti kod prividno zdrave životinje.

Klinički pregled

Neophodno je uraditi kompletan klinički pregled životinja radi procene njenog opšteg stanja, a ne samo pregled ekstremiteta koji se čini da je problematičan. Na početku pregleda blagom palpacijom se može otkriti prisustvo promena u vidu izraslina ili velikih razlika u atrofiji mišića, kao i oteklih ili deformisanih zglobova. Takođe, prvi pregled omogućava otkrivanje regija na kojima se javlja alodinija (reakcija na blagi dodir kao da je bolan stimulus). To može ukazati da je životinja u stanju hroničnog bola što bi veterinar propustio ukoliko bi ekstremitete palpirao većom silom odmah na početku pregleda. Alodinija se manifestuje stresanjem ili fascikulacijom zahvaćene regije prilikom blagog dodira i/ili povlačenjem ekstremiteta nazad; u težim slučajevima, u zavisnosti od samog pacijenta, takav dodir može dovesti do ispoljavanja agresije.

Ukoliko nam u ambulantu dođe pacijent sa hromošću na prednjim ekstremitetima, svakako treba pregledati i zadnje ekstremitete, kičmu i karlicu. S obzirom na to da pas nosi 75 odsto svoje težine na prednjem delu tela, bol u kaudalnim – zadnjim partijama će značajno pojačati to opterećenje. Težina koja je prebačena sa zadnjih ekstremiteta prvo opterećuje leđne mišiće, a potom i prednje ekstremitete, uzrokujući istegnuće mišića i pogoršanje bilo kakvih postojećih poremećaja prednjih ekstremiteta. Tu pojavu takođe treba uzeti u obzir ukoliko pas ima nelagodnost i ne želi da se popne uz stepenice ili da niz njih siđe, da uđe u kola ili da iz njih izađe i da ide uzbrdo ili nizbrdo i/ili ukoliko ustaje tako što se prvo podigne u sedeći položaj, a zatim podiže zadnji deo tela sa tla uz pomoć prednjih nogu. Pregled zatim treba nastaviti ispitivanjem zglobova na prisustvo otoka ili efuzije, distorzije koštanih segmenata; temperiranosti (otečenosti); krepitacija (pucketanja); bola prilikom palpacije samog zgloba i palpacije tkiva iznad ili ispod zgloba. Treba obratiti pažnju na to da se ove promene neće javiti kod svih zglobova zahvaćenih artritisom (tj. odsustvo ovih simptoma ne mora eliminisati dijagnozu artritisa).

Opseg pokretljivosti

Opseg pokretljivosti se teško procenjuje i ima tendenciju poboljšanja nakon ponavljanja osim ukoliko je manipulacija bolna, tada će se  opseg pokretljivosti smanjiti u narednom pokušaju procene. Precizno merenje opsega pokretljivosti i ,,normalnih’’ opsega pokretljivosti zglobova se meri goniometrom. Treba uzeti u obzir da smanjen opseg pokretljivosti ne znači uvek i bolan zglob. Većina pasa ne pomera svaki zglob do tačke maksimalne fleksije i ekstenzije tokom normalnog kretanja.

Mišićna atrofija

Mišići koji se ne koriste pravilno će atrofirati. Značajan pokazatelj smanjene pokretljivosti zglobova zbog bola ili mehaničkih ograničenja jeste stepen atrofije mišića u zahvaćenoj regiji. Takva procena je otežana u slučajevima obostrane hromosti i kod pasa sa kaheksijom (izazvanom neoplazijama, srčanim poremećajima, starošću…) ili pasa kod kojih su istovremeno prisutne druge bolesti, kao što su nefropatija/enteropatija/hepatopatija sa gubitkom proteina. Prilikom pregleda treba menjati ruku kojom se vrši palpacija zbog toga što dominantna ruka često ima manji osećaj za procenu punoće mišića.

Mišićni bol

Detaljna procena mišićnog bola je obično rezervisana za doktora specijalistu. Miofacijalni bol je kompleksna pojava koja je van opsega ovog članka, ali o njemu postoje brojni podaci. Miofacijalne okidačke tačke (MFTrPs) jesu regije na mišićima koje su hiperiritabilni lokusi unutar zategnutih snopova ili ,,čvorova’’ na mišiću. Ovi snopovi su bolni prilikom kompresije i mogu izazvati refleks povlačenja (nevoljan pokret sklanjanja od bola), odgovor trzanjem lokalno na mišiću i karakterističnu pojavu projekcije bola na drugom delu tela prilikom kompresije (kakva je opisana kod ljudi). U suštini ove okidačke tačke se izjednačavaju sa ,,čvorovima’’ kakve maseri i fizioterapeuti mogu pronaći prilikom pregleda mišića.

Potvrda dijagnoze osteoartritisa

Dijagnoza osteoartritisa potvrđuje se rendgenskom dijagnostikom. Kod pasa je radiografski nalaz uglavnom povezan sa pojavom osteofita (za razliku od mačaka kod kojih je stvaranje osteofita znatno manje). Potvrdna dijagnoza osteoartritisa NIJE i potvrda bola kod pasa. Takođe, ozbiljnost radiografskih promena ni na koji način ne ukazuje na stepen bola i patnje kod životinje izazvane osteoartritisom. To treba upotpuniti kliničkim, tj. ortopedskim pregledom.

  • Osteoartritis se često manifestuje bolom, što utiče na kvalitet života pacijenta.
  • Funkcija zgloba sve više slabi sve dok zglob ne postane potpuno nefunkcionalan. To utiče na mišiće koji se nalaze u istoj regiji, na druge telesne regije (kao što je već objašnjeno), ali ima uticaja i na druge ne tako očigledne načine, kao što su nefiziološko trošenje noktiju i povrede kože na jatučićima šape. Sve to može lošije uticati na kvalitet života životinje.
  • Instrukcije veterinara mogu dovesti do više problema za pacijenta i vlasnika:
  • Ograničavanje aktivnosti kao što je vežbanje i igra s psom potencijalno može dovesti do frustriranosti i zbunjenosti vlasnika. Takvo ograničavanje životinje može da učini da vlasnici osećaju krivicu zbog uskraćivanja aktivnosti koje donose zadovoljstvo ljubimcima.
  • Hrana je drugi faktor koji često podleže korekciji – obično je to promena vrste hrane i smanjenje količine po obroku. Vlasnici zbog toga takođe osećaju krivicu jer njihovi psi često izgledaju nezadovoljno, kao da uopšte ne uživaju u hrani i kao da ,,nikada nisu siti“. To se odnosi uglavnom na prelazak sa kuvane domaće
  • hrane na specijalnu dijetetsku granuliranu hranu. Naime, vlasnici često navikavaju svoje ljubimce da im obezbeđuju obroke koje oni najviše vole, a time pridobijaju privrženost svojih četvoronožnih drugara, a prelaskom na „manje“ ukusnu hranu često komentarišu kao „mučenje“, a neretko i odustaju od takvog režima kako ne bi uskratili „sreću“ svojim ljubimcima.
  • Moguće nuspojave lekova mogu retko uticati na pacijenta u negativnom smislu, a vlasnike, naravno, najviše zabrinjava da li će se one javiti ili ne upravo kod njihovog ljubimca. O tome će biti reči kasnije u vezi sa terapijom bola, a ovde se spominje samo u kontekstu saradljivosti veterinara i vlasnika pacijenata.

Ukoliko nam u ambulantu dođe pacijent sa hromošću na prednjim ekstremitetima, svakako treba pregledati i zadnje ekstremitete, kičmu i karlicu

Akutni bol

Osećaj akutnog bola je praktično senzitivni nadražaj koji svi nazivamo bolom kako bismo se udaljili od bolnih stimulusa i na taj način smanjili oštećenje tkiva, zaštitili već oštećenu regiju tela i naučili kako da izbegnemo ponovni susret sa istim stimulusom, ukoliko je to moguće.

Ipak, to ne predstavlja razlog da dopustimo da pacijenti trpe akutni bol ili da računamo da će bol ograničiti kretanje i aktivnost pacijenta, a oboljenje proći samo od sebe. Ignorisanje i nedovoljno terapiranje akutnog bola ne samo da direktno uzrokuju patnju već i veoma često dovode do pojave hroničnog bola i hroničnih oboljenja. U slučaju postojanja značajnih patoloških poremećaja, verovatno nijedan analgetik neće izazvati dovoljno jaku analgeziju da omogući životinji normalnu toleranciju prilikom svih pokreta zahvaćenog zgloba.

Hronični bol

Smatra se da osećaj bola ne predstavlja direktan proces prenosa i percepcije od perifernog stimulusa do mozga. To je tačno za akutni bol, kod koga postoji mnogo nivoa modulacije bola od perifernih nervnih završetaka, kroz kičmenu moždinu sve do mozga. Osećaj akutnog bola kod dve različite jedinke od istog stimulusa biće drugačije doživljen. Kada je u pitanju hronični bol, opis je još manje jasan. Postojanje hroničnog bola ne predstavlja biološku adaptaciju vrste, tj. nema nikakve koristi za jedinku. Značajno je ovo napomenuti zbog toga što vlasnici često još uvek žive u zabludi da je ovakav bol na neki način od koristi za životinju i ne žele da joj daju lek koji će ,,samo zamaskirati bol“. Hronični bol izaziva identične fiziološke promene kakve se javljaju kod hroničnog stresa: loš kvalitet sna (koji takođe dovodi do pojave bola), povećan broj otkucaja srca i broj respiracija, povećana viskoznost krvi, nadražaje mišića i drhtanje. Bol koji se ne leči izlaže pacijenta fizičkim i psihološkim efektima hroničnog stresa. U slučaju artritisa, dinamična priroda samog poremećaja i poteškoće u prepoznavanju bola kod pacijenata koji ne mogu verbalno da se požale na njega znači da će psi najverovatnije povremeno osetiti bol koji je nemoguće kontrolisati lekovima. Subdoziranje, korišćenje analgetika samo kada pacijent vidno trpi bolove (što vlasnici veoma često rade) ili samo davanje terapije analgeticima ograničene samo na nekoliko dana može predisponirati pojavu stanja hroničnog bola ili centralne desenzibilizacije. Ponovljeni akutni napadi bola mogu doprineti ovom problemu i to je jedan od razloga zašto treba izbegavati sistem gašenja požara (davanje terapije samo kada je pacijent u bolovima) u terapiji osteoartrtisa.

 

Izvor bola kod pasa sa osteoartritisom

Suplementi

Nakon početne terapije sa NSAID često se pomišlja da će ova nutricionistička kombinacija nastaviti da reguliše problem našeg pacijenta i da će ograničiti napredak artritisa. Dokazi koji podržavaju ovu teoriju za korišćenje isključivo glukozamina/hondroitina u terapiji su trenutno veoma nepouzdani (i kod pasa i kod ljudi). Na tržištu su se pojavili u poslednje vreme i preparati koji su mnogo kompletniji i svrsishodniji u potpornoj terapiji artritisa pasa od preparata koji sadrže samo glukozamin i hondroitin, sadrže i hijaluron i kolagen, kao i metilsulfonilmetan, te značajno bolje utiču na regeneraciju hrskavice i mnogo bolju proizvodnju sinovijalne tečnosti.

Aktivnost

Ograničena aktivnost se uglavnom preporučuje, uz redovne, kratke šetnje i bez preaktivnih izleta u prirodu. To je tačno za prvo vreme nakon dijagnoze i ukoliko pas trpi velike bolove. Sa druge strane, u slučajevima kada bol nije prisutan, većina pasa sa artritisom može da podigne nivo svoje aktivnosti čak i u normalnim opsezima. Vlasnici su tu da omoguće da zadovoljni pas uspeva da reguliše telesnu masu, da održava masu i tonus mišića, a samim time i normalno da funkcioniše. Zbog toga aktivnost ne treba ukinuti, ali ipak treba da budu posebno isplanirane i personalizovane za svakog psa u odnosu na nivo aktivnosti koju njegovo telo može da podnese. Dobro planiranje i terapija osteoartritisa može ponuditi dosta toga vlasnicima i ljubimcima, ključno je ispratiti dinamičnu prirodu oboljenja, samim time i prilagođavanje terapije.

Fizikalna terapija u terapiji bola kod pasa sa artritisom

Termin fizikalna terapija odnosi se na grupu kurativnih i preventivnih tehnika koje se konstantno unapređuju i koje imaju za cilj da poboljšaju fizičku spremu psa. Metode fizikalne terapije se baziraju na upotrebi vode, kretanja, termičkih sredstava (toplotei hladnoće), struje, zvučnih i svetlosnih talasa. Većina tehnika namenjenih ljudima je adaptirana za upotrebu na životinjama. Iako je svim psima koji boluju od artritisa neophodna fizikalna terapija, pojedinačni tretmani nisu identični za svakog pacijenta. Izbor modaliteta (tipa) fizikalne terapije za svakog pacijenta zavisi od različitih faktora (npr. stepena, lokacije i tipa artritisa). Takođe, neki modaliteti su delotvorniji od drugih za ovo oboljenje.

Svaki pacijent je različit i samo veterinar koji se bavi fizikalnom terapijom može odrediti tip rehabilitacije koji je neophodan psu, ali tek nakon detaljnog pregleda psa i odabira fizioterapeutskih vežbi koje će biti prikladne za datu jedinku.

Modaliteti koji se mogu koristiti kod pasa sa artritisom su:

  • Krioterapija – upotreba hladnoće u cilju smanjenja bola i inflamacije.
  • Termoterapija – upotreba toplote zbog njenog analgetskog svojstva i pripreme za vežbanje.
  • Hidroterapija – zahvaljujući plovnosti vode dolazi do efekta smanjenog opterećenja na zglobove životinje zbog manje telesne težine u vodi. Omogućava psima da vežbaju bez osećaja bola, poboljšava kvalitet rada mišića i srčane aktivnosti. Ukoliko veterinarska klinika poseduje traku za trčanje u vodi, pas može da hoda ili pliva bez bojazni da će doći do povrede. Fizičke vežbe u vodi smanjuju bolnost i ankilozu, a takođe sprečava gubitak mišićne mase.
  • Masaža – može imati stimulišući ili relaksirajući efekat u zavisnosti od vrste masaže koja se primenjuje. Pomaže u podsticanju cirkulacije i drenaže tkiva. Takođe, masaža je jedna od tehnika koju vlasnici mogu sprovoditi sami kod kuće ukoliko ih za to obuči veterinar.
  • Kineziterapija – terapeutski efekat se postiže pokretanjem zglobova psa, najčešće tehnikom istezanja. Uz to u kineziterapiju spadaju i pasivne i aktivne terapeutske vežbe mehanoterapije s loptama, podlogama za vežbe ravnoteže i trambolinom, kao i vežbe propriocepcije.
  • Elektroterapija – može se koristiti za uklanjanje bola (analgetski efekat) ili za povećanje mišićne mase.
  • Ultrasonografija – ultrazvuk se u fizikalnoj terapiji koristi u cilju masaže, zagrevanja i analgetskog efekta na dubokim tkivima.
  • Laseroterapija – ima analgetski, antiinflamatorni i antiedematozni efekat.
  • Tretman udarnim talasima (Schock waves) – dovodi do efekta defibroziranja tkiva.

Važno je da sve tehnike terapije koje se primenjuju kod kuće i u veterinarskoj klinici budu bezbolne i netraumatske za psa. Ukoliko pas boluje od osteoartritisa, nije preporučljivo da skače, intenzivno vežba, trči na tvrdoj podlozi i ide uz i niz stepenice. Psa treba voditi u kratke šetnje i dozvoliti mu da pliva kad god je to moguće.

Pozitivna dejstva fizikalne terapije i rehabilitacije na artritis kod pasa

Ukoliko pas boluje od artritisa, rehabilitacija je važan deo terapije u odbrani protiv ovog degenerativnog oboljenja.

Uz odgovarajuće mere opreza, fizikalna terapija može:

  • smanjiti osećaj bola, a samim tim dovesti i do smanjene potrebe za analgeticima
  • očuvati i u nekim slučajevima i povratiti fleksibilnost zglobova
  • održati i povratiti mišićnu masu
  • stimulisati nervni sistem i vaskularizaciju tkiva
  • održati idealnu telesnu težinu
  • poboljšati aktivnost srčanog mišića i kondiciju

Što pre se počne sa ovim tretmanima, terapeutski efekat će biti bolji. Lezije izazvane osteoartritisom na nivou kosti su ireverzibilne i veoma je značajno sprečiti njihovu progresiju. Fizikalna terapija takođe ublažava poremećaje koji se javljaju sekundarno uz artritis kao što su: amiotrofija, ankiloza i povećanje telesne težine, ali ukoliko se sa tretmanima počne u poodmaklom stadijumu bolesti, biće potrebno mnogo vremena da bi se postigao željeni efekat.

Novi pristup tretmanu osteoartritisa

Procena – ne samo bola koji pas oseća već i bola koji trpi 

Bol je osećaj, a patnja je negativna reakcija na pojavu bola. Na primer, pas sa artritičnim kolenom oseća bol na tom zglobu kada potrči ili kada hoda uzbrdo, kao i kada ga palpiramo i pomeramo prilikom pregleda, ali to ga ne sprečava da upražnjava  aktivnosti mimo ovih pokreta i tako nauči da izbegava svaki pokret koji dovodi do bola. Takođe, taj osećaj ga drži opreznim, te nađe lakši način da  legne, a ne čini ga  anksioznim kada mu drugi psi prilaze jer se prethodno pripremi. U svemu opisanom bol je faktor, ali nema značajnije patnje. S druge strane, za psa koji trpi bolove, kao i sve odbojne i neprijatne posledice koje uz bol idu, može se reći da pati.

Važno je da sve tehnike terapije koje se primenjuju kod kuće i u veterinarskoj klinici budu bezbolne i netraumatske za psa. Ukoliko pas boluje od osteoartritisa, nije preporučljivo da skače, intenzivno vežba, trči na tvrdoj podlozi i ide uz i niz stepenice. Psa treba voditi u kratke šetnje i dozvoliti mu da pliva kad god je to moguće.

Pozitivna dejstva fizikalne terapije i rehabilitacije na artritis kod pasa

Ukoliko pas boluje od artritisa, rehabilitacija je važan deo terapije u odbrani protiv ovog degenerativnog oboljenja.

Uz odgovarajuće mere opreza, fizikalna terapija može:

  • smanjiti osećaj bola, a samim tim dovesti i do smanjene potrebe za analgeticima
  • očuvati i u nekim slučajevima i povratiti fleksibilnost zglobova
  • održati i povratiti mišićnu masu
  • stimulisati nervni sistem i vaskularizaciju tkiva
  • održati idealnu telesnu težinu
  • poboljšati aktivnost srčanog mišića i kondiciju

Što pre se počne sa ovim tretmanima, terapeutski efekat će biti bolji. Lezije izazvane osteoartritisom na nivou kosti su ireverzibilne i veoma je značajno sprečiti njihovu progresiju. Fizikalna terapija takođe ublažava poremećaje koji se javljaju sekundarno uz artritis kao što su: amiotrofija, ankiloza i povećanje telesne težine, ali ukoliko se sa tretmanima počne u poodmaklom stadijumu bolesti, biće potrebno mnogo vremena da bi se postigao željeni efekat.

Novi pristup tretmanu osteoartritisa

Procena – ne samo bola koji pas oseća već i bola koji trpi 

Bol je osećaj, a patnja je negativna reakcija na pojavu bola. Na primer, pas sa artritičnim kolenom oseća bol na tom zglobu kada potrči ili kada hoda uzbrdo, kao i kada ga palpiramo i pomeramo prilikom pregleda, ali to ga ne sprečava da upražnjava  aktivnosti mimo ovih pokreta i tako nauči da izbegava svaki pokret koji dovodi do bola. Takođe, taj osećaj ga drži opreznim, te nađe lakši način da  legne, a ne čini ga  anksioznim kada mu drugi psi prilaze jer se prethodno pripremi. U svemu opisanom bol je faktor, ali nema značajnije patnje. S druge strane, za psa koji trpi bolove, kao i sve odbojne i neprijatne posledice koje uz bol idu, može se reći da pati.

https://vetplanet.rs

Vet Planet Klinika
Tošin bunar 128,
 Beograd
065/35-65-664

011/7707-227

Ponedeljak-Nedelja
od 00h do 24h

Vet Planet ambulante
Braće Jerković 123D,
11000 Beograd
011/3961-395

Ponedeljak-Petak: od 8h do 20h

Subota: od 8h do 17h

Nedelja: od 8h do 14h

Radnička 9,
11000 Zemun
011/3160-555

Ponedeljak-Petak: od 10h do 20h
Subota: od 10h do 14h

Nedelja: od 10h do 12h

Andrija Daković,  doktor specijalista veterinarske
medicine, ekspert i stručni konsultant Pet Svet Magazina

TOP
Broj 4
Broj 2
Broj 1