Muzej anatomije životinjskog carstva u Beogradu
Tekst: Andrijana Živković
Fotografije: Dalibor Stanković
a li ste znali da se u Beogradu nalazi muzej u kome možete videti skelet kita, žirafe, tigra, većine domaćih i divljih životinja i još mnogo toga? Mi smo ga nedavno otkrili i sa velikim zadovoljstvom delimo utiske iz našeg obilaska sa vama! Vrata muzeja otvorila nam je prof. dr Milena Đorđević, šef Katedre za anatomiju na Veterinarskom fakultetu, koja je svojim stručnim znanjem, ali i ljubavlju prema životinjama, od naše posete muzeju stvorila trenutke za pamćenje!
Već neko vreme u našoj redakciji razgovara se o tome kako se na Fakultetu veterinarske medicine nalazi Muzej anatomije životinjskog carstva o kome nismo znali mnogo i kako bi ga valjalo posetiti. Šta se krije unutar tog muzeja, šta možemo da očekujemo od posete, da li je otvoren za posetioce i mnoga druga pitanja stajala su nam na stolu već neko vreme. Rešeni da saznamo zakazali smo posetu muzeju i već narednog dana nestrpljivo čekali ispred vrata da nas kustos uvede. Nekoliko trenutaka kasnije vrata muzeja nam otvara šef Katedre za anatomiju Fakulteta veterinarske medicine, nasmejana prof. dr Milena Đorđević, koja u rukama drži svog neodoljivog psa Kiki, ženkicu koja nam je pravila društvo tokom celog obilaska.
Nakon prvih nekoliko rečenica shvatamo da boljeg i stručnijeg kustosa nismo mogli ni da poželimo. Odmah po ulasku u muzej sa naše leve strane ostavio nas je bez daha impozantan skelet kita, koji u svojoj prirodnoj veličini – a možete samo da zamislite koliki je kit – lebdi iznad nas s plavom pozadinom iza sebe, a koja simbolizuje njegovo prirodno okruženje i stanište. Priča o kitu koja je usledila ostavila nas je bez reči više od same postavke koja je impozantan prizor. Naime, ovaj primerak kita koji gledamo poznat je po ronjenju i vremenu koje je provodio na velikim dubinama, bio je na dubini od 2.992 metra i to 222 minuta. Na pitanje odakle je ovaj kit, dobili smo neverovatnu priču. Naime, u vreme između dva svetska rata, kada je predeo oko Hrama Svetog Save bio Jatagan mala, baš tu su ljudi dizali cirkus. Verovali ili ne, tada su njega dovezli sa sobom. Međutim, za dva meseca dok je cirkus bio u Beogradu, kit je, nažalost, uginuo. Profesor koji je osnovao Katedru za anatomiju čuo je za to, otišao je da se nagodi sa ljudima iz cirkusa i za male pare kupio kita. Zatim je njegovo salo i masnoću prodao fabrici sapuna, povratio uloženo i tako ostavio skelet kao zaostavštinu katedri, čime se i danas ponose.
Salon za prijem je enterijer pun prepariranih divljih životinja poput vuka, srndaća, jelena lopatara, medveda i drugih, ali i paleontoloških eksponata kao što su ramena kost mamuta i rogovi i kosti praistorijskog bizona
Iako puni znatiželje jer nam se ukazuju prizori različitih skeleta u dvorani koja se otvara pred nama, zastajemo da prof. dr Đorđević pitamo važnu stvar, a to je kako i kada je nastao muzej.
– Fakultet veterinarske medicine osnovan je 1936. godine, a sa njegovim osnivanjem nastala je i Katedra za anatomiju, koja se tada zvala Institut za anatomiju i njen upravnik bio je prof. dr Vladeta Simić. On je u roku od godinu dana osnovao i muzej, koji je tada bio samo jedna prostorija (u koju ulazimo u tom trenutku). Ovde se sada nalaze svi vlažni preparati uronjeni u rastvor formalina, koji je konzervisao organe i sačuvao njihov izgled u potpunosti. Vidite i sami da su ovde srce konja, govečeta, pluća psa, digestivni sistem preživara i mnogi drugi organi. Preparati su stari koliko i muzej. Naši studenti, osim uz knjigu i atlas, uče i u muzeju – odgovara nam prof. dr Milena.
Dok radoznalo gledamo glavu konja, srca različitih domaćih životinja i druge organe, pitamo se kako formalin fascinantno drži očuvanim ove preparate, kako ih prof. dr Milena Đorđević zove.
Mi smo tu da se trudimo, da čovek da svoj maksimum da pomogne životinji. Kada veterinar da svoj maksimum, ishod ne zavisi više od njega, zavisi od životinje
Ona dodaje na to:
– Formalin ćemo izbaciti iz upotrebe u budućnosti. Sada naš asistent Nikola Cukić radi doktorat i upravo istražuje koji rastvor će zameniti formalin u budućnosti.
Dolazimo do istorijskog kutka muzeja, gde su izloženi skeleti dva konja koja su preživela albansku golgotu. Jedan od dva skeleta koji nam prof. dr Milena pokazuje bila je kobila Mica, koja je pripadala vojvodi Petru Bojoviću, dok je drugi bio vlasništvo generala Vojislava Tomića. Odmah pored njih nalazi se skelet iz Prvog svetskog rata koji je pripadao govečetu koje je vuklo kola sa topovima. Na zidu iza izloženi su delovi skeleta dve kamile koje su učestvovale u oslobađanju Staljingrada u takozvanom kamiljem bataljonu od preko sto kamila. To su Boško i Riga. Oni su završili u Beogradskom zoološkom vrtu, što pokazuje monografija Vuka Bojovića, u kojoj se nalazi slika sa njima i čovekom koji ih je hranio. Nastavljamo dalje i dolazimo do skeleta medveda Knindže, koji je pripadao
Kapetanu Draganu.
Na zidu su izloženi delovi skeleta dve kamile koje su učestvovale u oslobađanju Staljingrada u tzv. kamiljem bataljonu od preko sto kamila
Sledeći koraci kroz muzej vode nas do novijih skeleta koje Katedra za anatomiju pravi za potrebe drugih škola i sličnih ustanova. Skeleti se sastavljaju u Centru za sklapanje skeleta, koji je sastavni deo Katedre. Kosti se najpre termički obrađuju uz korišćenje određenih hemijskih sredstava, pri čemu se odvajaju sva tkiva od kosti i eliminišu eventualno prisutni mikroorganizmi, kako bi gotov prouzvod bio potpuno bezbedan za korišćenje. Kosti se potom grupišu i razvrstavaju na zemlji ili velikom radnom stolu da bi se zatim skelet izdigao , tj postavio onako kako životinja prirodno stoji u prostoru.
Prolazimo hodnikom u kom su na zidovima skeleti konja, krave, svinje i psa, gde studenti vežbaju i uočavaju razlike i vrše komparaciju.
Skeleti nastaju u laboratoriji tako što se kosti najpre odstranjuju, pripremaju, slažu na zemlji, a zatim se spajaju u prostoru kao finalna postavka koja tako može večno da stoji
Dolazimo do skeleta žirafe, a on nas svojom veličinom ostavlja bez daha. Prof. dr Milena Đorđević uzima u ruku ogromnu kost i kaže nam da je reč o drugom vratnom pršljenu koji jedva držimo u ruci. Ona sa nama deli zanimljivu informaciju, a to je da iako ima toliki vrat, žirafa, kao i čovek, ima isto sedam vratnih pršljenova, samo su mnogo veći. Zbog toga joj je srce mnogo veće i jače nego ljudsko jer mora da pumpa krv do glave. Ulazimo u Dvoranu skeleta, gde su, kako i samo ime kaže, skeleti domaćih i divljih životinja – pas, mačka, svinja, koza, ovca… medved, nilski konj, divlja svinja, lav, šimpanza… Dok su u ormanima oko nas gipsani preparati na kojima su rukom oslikani mišićni, nervni i drugi sistemi iz kojih studenti uče, a datiraju iz četrdesetih godina prošlog veka.
Dolazimo do muzeja prepariranih životinja koji je u pripremi jer je tu trenutno radionica. Oko nas su srndać, jelen lopatar, šakal u ćošku, divokoza i dva vuka… Na pitanje odakle su preparirane životinje, kaže nam da su one rezultat saradnje sa firmom BG Hunting, koju vodi Srđan Vučković, a on preparira životinje za svetske izložbe najvećeg ranga. Prelazimo u poslednju prostoriju naše muzejske rute, specijalan Salon za prijem, gde se udobno smeštamo u fotelje dok se oko nas u enterijeru nalaze preparirana tela divljih životinja, kao i paleontološki eksponati kao što su ramena kost mamuta i rogovi i kosti praistorijskog bizona!
Nastavljamo razgovor sa prof. dr Milenom Đorđević. – Muzej ne bi izgledao ovako kakvim ga danas vidite da nisam upoznala ljude koji su pre mene počeli da rade na njemu. Pre mene šef Katedre bila je prof. Olivera Lozanče i ona je u saradnji sa kolegom Zoranom Zorićem otpočela sređivanje muzeja. Oni su zatekli ove prostorije i eksponate u lošem stanju i počeli da ih sređuju, a kada sam ja postala šef Katedre, nastavila sam da ih sređujem, naravno uz nove ideje koje sam primenila. Imam jako dobar tim sa kojim sam sve preparate i skelete kategorisala i osmislila dvorane skeleta, istorijski kutak, salon i druge. Muzej je koristan za studente i otvoren za posetioce, pa ima dvojaku funkciju, ali pošto smo mi koji smo zaposleni na Katedri i kustosi, zbog toga je neophodna najava posete – rekla nam je
prof. dr Đorđević.
Pitamo je kako je počela da se bavi veterinom i anatomijom.
– Ljubav prema konjima prisutna je gotovo od početka mog života. Prvi put sam sela na konja sa šest godina i posle sam nastavila, jahala, takmičila se u preskakanju prepona i ta ljubav me još uvek prati tokom života. Međutim, ja sam završila dva fakulteta, prvi je molekularna biologija i fiziologija, nakon čega sam shvatila da to nije ono što ja želim, pa sam upisala veterinu i završila je i počela da radim, najpre u privatnim ambulantama, a zatim se zaposlila na Fakultetu, gde sam i sada. Imam konja, Kiki i još dve kuce, pet-šest maca. I u poslu i privatno moj život je okružen životinjama – odgovorila nam je ona.
Dakle, vi radite ono što volite:
– Da! I to je glavni razlog zašto sam uvek nasmejana!
Pitali smo je i koliko je teško raditi u veterinarskoj profesiji.
– Veterinarska profesija je izuzetno teška jer životinja pacijent, kada dođe kod vas, ne može da vam kaže šta joj fali i vi pregledom, posmatranjem, na osnovu iskustva i znanja morate da pretpostavite šta njoj može da bude. Dijagnostika je najvažnija. Mi smo tu da se trudimo, da čovek da svoj maksimum da pomogne toj životinji. Kada veterinar da svoj maksimum, ishod ne zavisi više od njega, zavisi od te životinje, odnosno u kakvom stanju je životinja došla jer i pre bolesti postoji predstanje u kome je bila. Najbitnije je dati sve od sebe, uostalom kao i u svemu što radite u životu. To je bar moj moto, stavim srce u sve što radim – odgovara nam prof. dr Milena Đorđević.
I za kraj posete pitamo je šta je najvažnije što je naučila u radu sa životinjama do sada.
– Za sve u životu mora da se izdvoji vreme. Ništa ne može preko noći da se desi, da li da naučiš nešto ili da ostvariš neki cilj, moraš da se posvetiš tome. To govorim i svojim studentima, morate da izdvojite vreme – zaključuje prof. dr Đorđević.
