Dejan Ševković: Vodič i pas su jedan tim. Menjaju 30 spasilaca na terenu

K

ako izgleda biti Meri, nemački radni ovčar, pas Gorske službe spasavanja Srbije? Ona ima titulu najškolovanijeg psa u istoriji Srbije i jedinog psa koji je skakao iz helikoptera sa visine od impozantnih 3.000 metara. A odgovore na sva naša pitanja dao nam je njen vodič Dejan Ševković, član Gorske službe spasavanja Srbije

Tekst: Andrijana Živković, Fotografije: Dalibor Stanković

Meri je nemački radni ovčar i za kratko vreme osvojila je svoje zasluženo mesto u medijima kao pas koji je postigao i uradio ono što nije nijedan pas u Srbiji, a naše simpatije zadobila je već od prvog pogleda jednog jako vrelog popodneva. Da je reč o inteligentnom, poslušnom i nesvakidašnjem psu, jasno je već nakon nekoliko minuta druženja sa njom i njenim vodičem Dejanom Ševkovićem, koji je član Gorske službe spasavanja Srbije (GSSS), ali i osoba koja obučava spasilačke pse, pse za vojsku, policiju, vatrogasce, a drži obuku i psima koji pripadaju drugim državnim službama. On je instruktor vodičima službenih pasa, kao i međunarodni instruktor za spasilačke pse i vodiče.

Psi spasioci su, kako i sam Dejan kaže, najvredniji psi. On to kaže u kontekstu vojničke discipline kojoj, verovali ili ne, oni pristupaju kroz prizmu igre, a mi bismo dodali da su i najvredniji, najdragoceniji onda kada je najvažnije. Onda kada se neko izgubi u ruševinama, prirodi i na drugim mestima i kada je pronalaženje osobe najvažniji, ali i najteži zadatak. Tada, ovi psi menjaju 30 ljudi, a njihova kondicija, njuh i spremnost vodi ih na mesta na koja čovek ne može ni da kroči. Kada nakon dana i dana pretrage pas, u ovom slučaju Meri, počne da laje i tako daje znak svom vodiču da je izgubljena osoba pronađena, tada pada kamen sa srca porodici izgubljene osobe i svima koji učestvuju u pretrazi. U tom trenutku postaje jasno kolika je istina u Dejanovim rečima – ovi psi su najvredniji.

Recite nam nešto više o Gorskoj službi spasavanja Srbije, koliko je pasa kod vas, a koliko kolega?

Mi smo jedina služba koja ima školovane pse zvanično po svetskoj licenci i trenutno imamo tri psa na školovanju. I zaista imamo najškolovanije pse u zemlji, uključujući sve državne institucije. U našoj službi je oko 250 aktivnih spasilaca, kolega.

 

Koliko često se dešavaju akcije tokom godine?

Tokom zime smo veoma aktivni u akcijama spasavanja na skijalištima, tokom leta na planinarenju ili u prirodi gde tražimo najčešće dementne, ali i druge osobe. Ali moram da napomenem da je jako važno da GSSS pozovu odmah, prvenstveno zbog pasa. Kada nas pozovu nakon tri-četiri dana, članovi porodice ili meštani koji već pretražuju neki teren i onda vide da ne mogu da pronađu osobu, oni nas tek tada zovu, a tada je teže pronaći osobu. Vrlo je važno da nas zovu odmah po nestanku jer su mirisi tada najsvežiji i nema povrede tla. Zamislite sto meštana koji traže osobu i ostavljaju svoje mirise, a onda pas mora sve njih da neutrališe, zato je tada mnogo teže.

 

Pre nego što pređemo na današnje poduhvate vas i Meri, da se vratimo na početak. Kako ste birali Meri i koliko je bila stara kada ste je uzeli?

Uzeli smo je iz čuvene, najtrofejnije slovačke odgajivačnice radnih nemačkih ovčara. Stigla je u drugom mesecu svog života i od tada je počela obuka.

 

Kako se biraju štenci u vašem slučaju, šta se gleda?

Gledali smo tu ranjivu genetiku roditelja, ali i ostalih njenih predaka. To je vrlo bitno. Međutim, to je proverena radna odgajivačnica, gde smo dosta pasa kupovali i koji su se do sada pokazali kao izuzetno upotrebljivi za sve službene namene. Dakle, ne samo kao spasilački psi već i kao psi koji mogu da idu i za policiju, i za tu čuvarsku službu, za vojsku, za detekciju, kao i psi za razbijanje demonstracija. To je odgajivačnica koja je proizvela dosta službenih pasa koji su dokazano dobri u tom poslu.

 

Kako izgleda obuka sa štenetom od dva meseca?

Štene sa dva meseca, čim prođu te tri vakcine da sprečimo rizik od zaraze, kreće u obuku koja podrazumeva socijalizaciju i otvaranje nagona. Socijalizacija mora da traje do šest, sedam, osam meseci, što sve zavisi od toga kakve urođene probleme ima. Imamo pse koji urođeno u svojoj genetici imaju to da se boji ljudi, pasa, zvukova, klizajućih podloga. Pa ako imamo to tako urođeno, onda stečeno moramo dosta da radimo da bismo to ispravili. A kada izaberemo jedinku koja ima urođeno manje tih problema, onda je nama lakše i brzo krenemo u dalju obuku.

 

Kako izgleda socijalizacija kod njih?

Ona mora da bude potpuno neutralna na okolinu, bilo da je to urbana zona, ruralna zona, prepreke i drugo. Pas koji radi spasavanje u ruševinama mora biti na ruševinama kao da je na travi, odnosno na zemlji. Mnogo pasa biće dobri radnici na zemlji, ali čim se popnu na ruševine i njemu nije prijatno i lagodno, on više neće razmišljati o radu i o zadatku nego o strahu. Odnosno kako da se što pre skloni sa te lokacije da bi bio bezbedan. Tako da moramo da napravimo da kada pas dođe na ruševinu, da je to nešto najnormalnije da bi doneo pravi rezultat u radu.

Možete da zamislite teren gde je masa ljudi koji su uznemireni, tu su bageri, izduvni gasovi od goriva koje proizvode agregati, tu je stres porodice, vodiča i za to je jako teško pripremiti psa. A uz to nikada ne znate da li će naići na neku pukotinu gde će odleteti nekoliko metara. Zato kažem priroda je jedno, ali ruševina je nešto najzahtevnije za psa, ali pas je neko ko to može najbrže da otkrije i locira

Kakva je svakodnevica ovih radnih pasa?

Što se tiče službenog psa, tu mora da se radi naporno. Moramo da imamo plan, ali on je sklon pomeranju jer pas ne sme da nauči šablon. On ne sme šablonski da radi. Recimo da trening izgleda tako da vikendom tražimo ljude, radnim danima radimo poslušnost, to stvara šablon. Tako, kada se nekada radnim danom desi nestanak i moramo da idemo u pretragu, ona mora da zna da kad god se od nje traži neki rad, ona bude spremna za njega. To je vrlo važno.

 

Koliko pasa ste imali pre Meri?

Uh, pa dosta sam ih imao. Ovim poslom se profesionalno bavim dugo, obučavam pse za vojsku, policiju i uzgajam ovu radnu liniju, tako da sam ih dosta imao do sada.

Zato znam koliko je bitno da se bira dobra jedinka, jer mi mnogo ulažemo u njih, a sa dobrom genetikom taj trud ranije pokazuje bolje rezultate. I prosečan pas sa velikim ulaganjem u obuku može da postigne sličan rezultat, zato kažem da sve zavisi. Imate odličnu jedinku u pogrešnim rukama i ona neće moći da postigne ništa. Zato je vrlo bitna stvar da onaj ko vodi bude glavni u celoj priči, jer ako imamo dobrog psa, a lošeg vodiča – ništa nismo uradili. Mnogo puta smo mi obučili pse i poslali ih u druge službe, pa se pokazalo da ako je loš vodič, za godinu dana od tog psa ne bude ništa, odnosno ne daje nikakav rezultat jer taj vodič ne primenjuje obuku.

 

Kakav je odnos psa i vodiča?

Što se tiče spasilačkih pasa, vodič i pas su jedan tim. I kao tim menjaju 30 spasilaca na terenu. Dovoljno je da izađemo ona i ja na teren i mi menjamo 30 kolega, što je velika ušteda resursa. Treba 30 ljudi skupiti na jedan teren, pa je tu 30 obroka i vremena koje ide uz sve to. A ovako, ona i ja menjamo tih 30 ljudi i pretražujemo teren koji može da pretraži tih 30 ljudi. Uz to ona može da pretraži i ono što spasioci ne prepoznaju vizuelno. Ona može da locira osobu u žbunju koju mi fizički ne vidimo jer vetar donosi njen miris. Zato je njeno prisustvo u pretrazi jako važno jer ako npr. za teren imate šumu s rastinjem od jednog metra u kome se nalazi dementna osoba, koja je možda izgubila snagu ili se onesvestila negde u trnju, što mi, spasioci, ne možemo da vidimo, tu ona, kada pokupi miris visokom njuškom, nas odvodi do lokacije gde je osoba.

Meri sve to shvata kao igru: moram da nađem čoveka, kada ga nađem – moram da lajem na njega određeni broj puta, kada lajem – onda ću dobiti od njega igračku koju ću odneti kod svog vodiča da se on i ja navlačimo. Tako ona to vidi

Da li su oni spremni za akciju i bez polaganja ispita?

Mi praktikujemo da ne izvodimo pse na teren dok ne polože zvaničnu licencu jer to je merilo da li je pas slobodan za realne i prave situacije. Gde je prošao pas, vodič može da kaže da tu 95 odsto nema ničega, onih pet odsto je za slučajeve da je vetar išao iz suprotnog pravca, pa nije naneo miris, da li je pas bio umoran jer kada se pas umori i otvori široko i dosta usta, onda manje kupi miris. Kada pas diše na usta, ne usvaja mnogo miris, zato je jako važno da pas bude u odličnoj kondiciji da što kasnije kreće da dahće na usta upravo zbog mirisa. Recimo, što se tiče vetra, ako ga nema kao tokom letnjih vrelih meseci, pas pokupi mirise tamo gde se kreće, a ako ima vetra, pas može da pokupi miris osobe koja leži u žbunju i sa 50 metara razdaljine. Zato je važno da je vodič iskusan, da dobro poznaje svog psa, ali i da proceni pravo stanje terena kada dođe na lice mesta. Lako je kada je trening i kada vodič zna gde je skrivena osoba, ali kada dođete na teren i vi kao vodič ne znate gde je osoba, ako ne prepoznajete govor svog psa možete da promašite osobu. Zašto? Zato što u ovom trenutku da je ona osetila miris i da je vetar počeo jače da duva i da je miris nestao, ako vodič ne prepoznaje promenu kod svog psa, on će da prođe, ali ako prepoznaje da je pas promenio govor tela, treba se zadržati u toj zoni, odmoriti psa i ponovo preći tu zonu. Pas nije mađioničar, svi kada vide psa, misle da je rešen posao. Jeste, ako su idealni uslovi, ako je pas dobro obučen jer realna situacija i trening jesu dva različita pojma. Pas na treningu da od 70 do 100 odsto, u realnoj situaciji – maksimalno 50 odsto.

 

Koliko stanje vodiča utiče na psa u pretrazi?

Stres ili drugo stanje vodiča prenosi se na psa, kakav je vodič, pas tu energiju akumulira u sebe i prenosi dalje na rezultat pretrage.

 

I prosečan pas sa velikim ulaganjem u obuku može da postigne dobar rezultat, zato kažem da sve zavisi. Možete da imate odličnu jedinku u pogrešnim rukama i ona neće moći da postigne ništa

Kako je izgledao vaš zajednički skok iz helikoptera sa 3.000 metara?

To je projekat Ministarstva odbrane koji treba da odgovori na to kako najbrže jedan spasilački tim da izađe na teren bilo gde na teritoriji Republike Srbije. Tako recimo ako je pretraga na Kopaoniku. Vreme dok se mi svi prikupimo i stignemo kolima do tamo prošla su već tri sata kada tek krećemo u akciju. Ona i ja, kao jedan tim koji može zajedno da iskoči iz helikoptera i da se prizemlji, to znači da za sat-dva mi možemo da budemo na bilo kojoj lokaciji u Srbiji i da odmah krenemo u pretraživanje.

 

Kako ste se pripremali za taj projekat?

Godinu dana smo se pripremali. Još ranije imala je pripremu prilagođavanja na zvukove, na visine i različite površine, ali što se samog skoka tiče – pripremali smo je tako što je trebalo prvo da se navikne na avion. Da se ona oseća komotno dok je avion ili helikopter na zemlji. Zatim je išla druga faza gde je ona u letilici u prisustvu rada motora, kasnije je to poletanje, a onda i sletanje. Sam taj skok ne može da se istrenira. Možemo da treniramo kada se vrata otvore i zatvore u letelici, ali sam skok nema trening, jer kada iskočimo iz helikoptera, nazad nema. To smo ostavili našoj proceni i ja sam bio 100 odsto siguran da neće biti nikakvih problema. Dosta treninga smo odradili do te granice jer da je ona nešto pokazivala kod otvaranja vrata i udaranja bočnog vetra, jednostavno ne bih krenuo u tu akciju.

 

Kako je izgledao sam skok?

Bilo je dobro, ona nije pretrpela nikakav stres. Nakon skoka, kada smo se prizemljili i izvadili je iz sistema gde smo je upakovali za skok, uradili smo procenu da li je pretrpela stres tako što se helikopter ponovo spušta na zemlju u radu i to bez ikakve motivacije da vidimo da li će sama da uskoči u letelicu i uskočila je!

Mogu slobodno da kažem da je obuka na vodi jedna nauka i da su ti psi jedni od najvrednijih što se tiče službe, psi koji rade za slepe i psi koji rade kao spasioci su najvredniji psi

Kad smo kod motivacije, zbog čega ona radi sve ovo – zbog igračaka ili zbog hrane?

Ona sve radi zbog loptice. Kao što sam već spomenuo, kada biramo štence i kada nakon dva meseca počinjemo da radimo sa njima na otvaranju nagona, nama je cilj da napravimo psa da bude veoma motivisan na lopticu. Da je loptica nešto najbolje što postoji za njega, uključujući i sve oko njega, dakle da to bude centar sveta. Kada napravimo takvog psa, onda ga uslovljavamo tom lopticom – dobićeš igru i lopticu, ali moraš da pružiš određeni rad. To je taj lovački nagon, da on nešto juri i kada ga uhvati, krene da grize, onda taj lovački nagon treba da pređe u plenski nagon. Radni psi žive za taj ugriz, to je njihova nagrada i njihovo navlačenje sa vlasnikom. Ona sve to shvata kao igru: moram da nađem čoveka, kada ga nađem – moram da lajem na njega određeni broj puta, kada lajem – onda ću dobiti od njega igračku koju ću odneti kod svog vodiča da se ja i on navlačimo. Tako ona to vidi. Kada pas to sve vidi kao igru, on je onda motivisan za rad, jer ako radi zato što mora, nekada neće hteti, a ako voli to što radi, uvek će hteti, a to znači dobar rezultat.

 

Da li postoji obuka na vodi?

Postoji organizacija IRO, jedina krovna organizacija za školovanje i licenciranje spasilačkih pasa. Tu postoji licenciranje u šumi i prirodi, dakle, otvoreni prostori, u ruševinama, licenciranje u vodama gde psi detektuju osobe koje su davljenici, kao i u lavinama. IRO organizacija licencira sve pse za sve oblasti pretraživanja, ona je krovna za sve spasilačke pse i ta licenca je jedina priznata u svetu.

Mogu slobodno da kažem da je to jedna nauka i da su ti psi jedni od najvrednijih što se tiče službe, psi koji rade za slepe i psi koji rade kao spasioci najvredniji su psi.

 

Kada su ti psi u najboljoj snazi i spremnosti za akciju?

Mi smo postavili kriterijum da do tri godine mora da se završi licenca kod nas u službi. Kod ovih radnih linja životni vek je kraći, ali to je 10, 11, 12, 13, ima ih i sa 14 godina. Radni vek je, međutim, od druge do osme, devete, maksimalno desete godine.

 

Kako izgleda njen raspored sada?

Ona je ljubimac, ali i radi dosta, jer nikada ne znamo kada će se nešto desiti i zato je važno da bude stalno u dobrom treningu. Uvek mora da bude u ranoj i fizičkoj kondiciji. Dva-tri puta nedeljno se radi poslušnost, nekoliko puta traženje.

Koliko je poslušna?

Poslušnost je jako bitna jer pas sam pretražuje na terenu odvojen od vodiča i radi bez povodnika, a i sada zamislite selo gde ima dosta drugih pasa, stoke, živine i dosta meštana. Pas koji nije u kontroli i u poslušnosti ne sme da bude na tom terenu. Zato svi psi polažu prvo ispit socijalizacije i poslušnosti koji je pod pokroviteljstvom Kinološkog saveza Srbije i MUP-a Srbije. Taj ispit dokazuje da pas može biti pušten bez povodnika i korpe bilo gde na teritoriji RS u prisustvu svog vodiča. To je prvi i obavezan ispit za sve službene pse, osnovna škola.

 

Kako vi birate psa za sebe?

Ja sam za neke ozbiljnije rase i ozbiljniji karakter. Malo sam brža i temperamentnija osoba i takve pse biram. Psa biram prema sebi. Vodič tu ne sme da pogreši jer im se energije ne poklapaju i tada nema rezultata. Vidite i vlasničke pse koji su brzi,  a vlasnici spori, i tu nastaju problemi. Ljudi često gledaju pse koji su gotov proizvod, koji su prošli obuku i misle da sa par meseci mogu isto, a to nije tako.

 

Dajte nam neki lep primer spasavanja.

Naš pas Šiba, belgijski ovčar, pronašao je pre nekoliko godina monahinju i spasao joj život u pećini kod Valjeva. Ona je dan pre upala u pećinu, otkotrljala se i bila je životno ugrožena. Izašli smo na vreme, Šiba je mnogo dalje od pećine pronašao miris, ušao u pećinu, dao znak vodiču i tako joj spasio život. Ona je živa zahvaljujući psu.

 

Deluje kao da ste zajedno u svemu, i u dobru, ali i kada je mnogo izazova?

Tako je i tako mora. Evo ja sam ovde, na primer, zbog nje, a ne zbog sebe. Volim da kažem da su mi psi, prošli i ovaj sada, otvorili vrata u životu koje možda ne bih otvorio. Moje ime se zna zahvaljujući njima, a ne isključivo zahvaljujući meni. Mi smo tandem i mnogo lepih trenutaka i kontakata imam zahvaljujući psima.

TOP
Broj 4
Broj 2
Broj 1