Intervju: Srboljub Aleksić, direktor Zoo-Vrta
ekad mesta gde su životinje živele sabijene u kavezima kao u nekim velikim laboratorijama, zoo-vrtovi su doživeli veliku transformaciju. Uvođenjem strogih propisa i pravila i beogradski zoo-vrt postao je mesto dobre nade. Zoo-vrtovi su danas mesta gde se prihvataju i oporavljaju životinje
Tekst: Sanja Vuletić, Fotografije: Dalibor Stanković
Na prvi pogled, zima u zoo-vrtu izgleda kao da su svi u dubokom snu. Kada tek pokoji posetilac prolazi gotovo praznim stazama, a neuobičajena tišina za ovo mesto širi se vazduhom. Čuje se samo jaka košava. Međutim, kada krenete malo dublje u svet divljine, shvatite da baš i nije tako. Iako biste očekivali da su se beli lavovi povukli u svoja skloništa, lav i lavica leškare i ne mare za jak vetar. Tu su i zebre, koje trčkaraju u krug, dok se noj ljubopitljivo šunja da proveri otkud tu ljudi. U bazenu sa pingvinima veselo, uživaju u pokretu i plivaju ko zna koji krug. Po životinjama se jasno vidi da li su zadovoljne. Pingvini definitivno jesu.
Trenutno je u beogradskom zoo-vrtu hiljadu jedinki i dve stotine vrsta životinja, a tokom zimskih meseci uglavnom se troši ono što se zaradilo tokom lepih dana. Kako kaže direktor beogradskog zoo-vrta Srboljub Aleksić, dnevno se potroši 100 kilograma mesa i još mnogo više voća i povrća, različitog semenja, granula, ribe… Kako u stvari izgleda zima na ovom posebnom mestu?
– To je specifična situacija, ne samo u našem zoo-vrtu, u svim evropskim zoološkim vrtovima tokom zime je broj posetilaca znatno manji, a samim tim je i znatno manje prihoda. To je važno jer smo mi firma koja se sama finansira, nismo na budžetu i nemamo zagarantovane prihode. Živimo od svog rada, i to je super, jer možemo da funkcionišemo tako. Zimi je ovde zatišje, iako se desi nekih godina da bude lepo vreme i da se poveća poseta. Interesantan je vrt i zimi jer postoje životinje koje više uživaju u hladnom vremenu, kao što su arktički vukovi, jakovi, himalajski tarovi, baltičke foke. Naravno, dosta životinja ima svoje zimske smeštaje i ove dane provode unutra. Pošto poslednjih godina i nije toliko hladno, ljudima je interesantno da vide zebru i lava koji trče po snegu.
Da li su se životinje koje su dugo u ovom zoo-vrtu ili su u njemu rođene prilagodile našoj klimi?
– To su sve životinje koje su došle iz drugih zoo-vrtova ili su rođene ovde. Zoološki vrtovi inače ne smeju da uzimaju životinje iz prirode, već mogu samo da preuzmu povređene životinje na oporavak. Generalno, u zoo-vrtovima širom sveta ima dosta životinja i nema potrebe da se uzimaju iz prirode. Vrtovi danas više vraćaju životinje u prirodu nego što ih uzimaju. Mi, u stvari, funkcionišemo kao vrsta stacionara za zaplenjene ili povređene životinje, najviše je ptica koje dolaze kod nas na oporavak. One koje se oporave vraćaju se u prirodu, ali, nažalost, ima i onih koje moraju da ostanu ovde, recimo rode ili labudovi koji dođu bez krila. Poslednjih godina vratili smo više stotina oporavljenih ptica u prirodu, one koje su predmet sudskih sporova ostaju kod nas do okončanja tih procesa. I one najčešće ostaju kod nas ili na Paliću, zato što ne postoje druge institucije koje mogu da ih prime. Možda to nedostaje našoj državi, rezervat ili prihvatilište za životinje jer, nažalost, beogradski zoo-vrt je ograničen prostor.
Već decenijama se priča o selidbi beogradskog zoo-vrta. Koliko je to realno?
O tome se uvek pričalo po kuloarima. Dok je Vuk Bojović bio direktor zoo-vrta, pokrenula se ta priča, ali meni se čini da ni on nije bio za ideju da se vrt preseli van grada. To je skup projekat, za zoo-vrt po svetskim standardima treba mnogo novca za izgradnju i dobru lokaciju, potrebna je infrastruktura, prevoz, dodatni sadržaji… To su vrlo ozbiljne investicije. Mislim da to nije trenutno prioritet za naše društvo. Mislim da zoo-vrt treba da ostane ovde. Mi smo dosta stvari uradili poslednjih godina na modernizaciji, smanjivanju broja životinja u skladu s prostorom i propisima koji se stalno menjaju i sve su izazovniji. Nekada su zoo-vrtovi bili mesto sa kavezima za životinje. Danas životinjama morate simulirati prirodno okruženje, morate im ispuniti određene uslove, kao što su veličina prostora i uslovi za život.
Koliko trenutno ima životinja u beogradskom zoo-vrtu i da li se razmišlja o nabavci nekih novih vrsta, recimo pande?
– Ima više od hiljadu jedinki i oko dvesta različitih vrsta. Da biste doveli novu vrstu, potrebno je obezbediti joj uslove. Da biste doveli pandu, morate napraviti određen prostor, unutrašnji i spoljašnji objekat, i uz to plaćate fondaciji pozamašnu sumu novca po svakoj jedinki pande koja se nalazi u vrtu. To za nas nije realno u nekoj bliskoj budućnosti. Pored toga, bitno je i iskustvo u držanju tako vredne životinje, neodgovorno je da uzmemo neku takvu životinju, a ne znamo kako to da radimo. Trenutno se fokusiramo da dovedemo neke nove vrste koje su interesantne sa stanovišta zaštite vrste, odnosno da učinimo sve da im obezbedimo dobre uslove života. Naravno, kada razmišljamo o tome, vodimo računa da one budu interesantne posetiocima. Trenutno radimo na tome da dovedemo džinovske mravojede i lenjivce. Crvene male pande takođe su nam veoma interesantne, ali trenutno ih nema dovoljno u Evropi, postoje programi s prioritetima koji vrtovi prvi treba da ih dobiju. U svakom slučaju, mogli bismo da ispunimo uslove za njihovo držanje. Čeka nas i nabavka slonova jer Tvigi je dosta stara, ima 54 godine, već je probila svoj životni vek, zasad je dobro, zdrava je, ali moramo da razmišljamo o tome. Interesantno je da je malo vrtova ima višak kapaciteta za njihovo držanje. Za izgradnju novog prostora za slona potrebne su velike investicije i neće svako da se upušta u to.
Radimo na tome da dovedemo džinovske mravojede i lenjivce. Crvene male pande takođe su nam veoma interesantne, ali trenutno ih nema dovoljno u Evropi, postoje programi s prioritetima koji vrtovi prvi treba da ih dobiju
Koja je cena slona u nekom evropskom zoo-vrtu?
– Nabavljanje slona funkcioniše drugačije. Mi smo kandidat za ulazak u Evropsku asocijaciju zoo-vrtova i akvarijuma, i tu postoje programi zaštite određenih vrsta životinja i njihovo distribuiranje po vrtovima. To su životinje koje su rođene u vrtovima i postoje koordinatori programa koji određuju gde bi koja životinja trebalo da ide. Vodi se računa o genetici, da se ne mešaju srodnici, tako da se životinje najčešće nabavljaju preko tih programa, i ceo proces je potpuno besplatan, osim transporta. Jako retko vrt kupuje životinje i nikada ih nismo prodavali. Postoji firma iz Češke sa kojom sarađujemo već skoro 40 godina, a koja se bavi transportom životinja. Mi nekada svoje viškove njima damo, što se računa kao neka vrsta kredita, tako da kada postoje životinje koje su nama interesantne, organizujemo zamenu. Tako je i sa slonovima. Naravno da možete kupiti slona na tržištu, to se radi, ali generalno, evropske institucije nisu blagonaklone prema kupovini životinja zbog mnogobrojnih zloupotreba, a sume su i po nekoliko stotina hiljada evra. Pingvine smo, recimo, dobili iz bečkog zoo-vrta zahvaljujući poznanstvu, preko ambasade u Emiratima takođe, jednu vrstu mravojeda pokušavamo da dobijemo uz pomoć ambasade u Meksiku…
Beli lavovi su godinama bili zaštitni znak našeg zoo-vrta. Njima su prijali naši uslovi i klima i rođeno je dosta beba. Kako je danas?
– Ta tradicija se nastavlja. Pre godinu dana imali smo malog belog lava. Interesantno je da su ovi lavovi došli iz Kruger parka iz Južne Afrike i beogradski zoo-vrt je zaista bio među prvima koji je imao te lavove. Sada ih već ima i nisu toliko retki.
Šta vam je trenutno prioritet?
– Definitivno nemamo nekih krucijalnih problema, ali imamo planove. Trebalo bi da renoviramo prostor za primate, majmune. To je dosta zahtevno i specifično jer su majmuni veoma inteligentne životinje, te iz bezbednosnih razloga treba biti veoma oprezan. Mi držimo šimpanze i orangutane i pokušaćemo da zadržimo obe vrste. Trenutno bi, prema novim standardima, trebalo da se odlučimo samo za jednu vrstu.
Konsultujemo se dosta sa kolegama iz drugih zoo-vrtova. Takođe planiramo ove godine da pokrenemo novu veterinarsku ambulantu i edukativni centar koji bi bio smešten u starom objektu koji planiramo da renoviramo. U stvari, najveći su nam problem nerešeni pravno-imovinski odnosi na Beogradskoj tvrđavi. Iako zoo-vrt postoji 87 godina, skoro da se nigde ne vodi kao korisnik zemljišta.
Mi smo kandidat za ulazak u Evropsku asocijaciju zoo-vrtova i akvarijuma i tu postoje programi zaštite određenih vrsta životinja i njihovo distribuiranje po vrtovima. To su životinje koje su rođene u vrtovima i postoje koordinatori programa koji određuju gde bi koja životinja trebalo da ide
To znači da uspevate sopstvenom zaradom da pokrijete sve vaše troškove?
– Sve što radimo finansiramo iz sopstvenih fondova, pre svega zahvaljujući dobroj poseti. Mi smo trenutno najposećenije mesto u Srbiji gde se plaća ulaznica. Imamo 450.000 poseta godišnje. Da biste imali zdrave životinje, pre svega je važno da imate dobru prevenciju – higijenu, redovnu vakcinaciju i kvalitetnu ishranu životinja.
Koja je vaša omiljena životinja?
– Možda je to malo promenljivo, kondori su mi zanimljive i lepe ptice, znaju da budu veoma pitomi, kubanski krokodili su mi dragi, jer kada sam bio na početku karijere, išli smo kombijem po njih i flaminge u Amsterdam, velike mačke su uvek impozantne. Definitivno ne mogu da se odlučim za samo jednu omiljenu životinju jer svaka ima neku interesantnu priču.
A koja životinja je najveći zvrk u vrtu?
– Ima ih mnogo (smeh). Recimo, mužjak zebre, koji zna da bude veoma agresivan i tvrdoglav, a slonica Tvigi zna da bude veoma nestašna. Jova šimpanza blesav je na svoj način. Othranjen je na ruke, pa je drugačiji od svih ostalih. Ljudi misle da je najveći rizik sa tigrovima i lavovima, ali u realnosti to i nije baš tako. Žirafe su veoma dobre i zahvalne životinje, mirne, druželjubive… Aligator Muja i dalje je najstariji stanovnik beogradskog zoo-vrta i ovde je od 1937. godine.
Poslednjih godina svetski je trend da ljudi drže različite divlje životinje. Šta je vaš savet?
– Mislim da to nije dobro. Zato što je to veoma zahtevna stvar. Naš zakon ne dozvoljava držanje divljih životinja, a s druge strane, potrebno je ozbiljno znanje o ishrani, vakcinaciji, nadzoru. Mnogi zoo-vrtovi imaju ture behind the scene, da bi ljudi videli šta se sve suštinski radi. A to nije nimalo lako kao što izgleda. U redu je da odaberete neke reptile koji se drže u terarijumu, ali egzotične opasne životinje su druga stvar.
U svetu su velike zvezde angažovane da pomognu zoo-vrtovima uz humanitarne donacije i organizovanje različitih programa. Kako to funkcioniše kod nas?
– Ljudi me često pitaju koji je najbolji zoo-vrt u svetu ili Evropi. To ne može da se odredi. Mi ne možemo da se poredimo, recimo, sa vrtom u Pragu koji se prostire na 80 hektara. To je grad za sebe, sa ekonomskog aspekta, to je kompanija. U njemu je zaposleno više od pet stotina ljudi. Definitivno, mi ne možemo da se upoređujemo sa tako velikim sistemima.
Šta je sa idejom volontiranja u zoo-vrtu?
– Što se tiče volontera, postoji interesovanje, iako to više nije na nivou organizacije kao što je bilo nekada. Nekada su volonteri u zoo-vrt dolazili na preporuku, sada su se propisi pooštrili i moraju se potpisivati određeni protokoli. Ipak, ne odustajemo od toga, upravo radimo na tome da osmislimo neke edukativne projekte, da angažujemo studente sa Biološkog fakulteta i iz nekih naučnih institucija. Da omogućimo mladim ljudima da budu tu, makar preko leta, kada ima najviše posetilaca, da nam pomognu ne samo u „prljavim“ poslovima čišćenja već i da zajedno organizujemo radionice na kojima bi posetioci dobijali više informacija od onih na tablama.
Mužjak zebre zna da bude veoma agresivan i tvrdoglav, a slonica Tvigi zna da bude veoma nestašna. Jova šimpanza blesav je na svoj način – na ruke je othranjen, pa je drugačiji od svih ostalih. Ljudi misle da je najveći rizik sa tigrovima i lavovima, ali u realnosti to nije baš tako
– U principu ima ih jako malo. Interesantno je da je pre nekoliko godina Branka Vin, naša žena koja je živela u Londonu, u svom testamentu osminu imovine ostavila nama, što smo iskoristili za rekonstrukciju prostora za medvede. Dobijamo manje donacije kao što su sterilizator ili kosilica koju nam je obezbedila filmska ekipa koja je snimala neke scene u zoo-vrtu. Imamo dobru saradnju već četiri godine sa kompanijom Delhaize tako što nam doniraju povrće i voće koje nije za ljudsku upotrebu, a još uvek je jestivo, ili ono koje nije po utvrđenim standardima što se tiče veličine, pa nam stigne i nekoliko paleta koje nekad podelimo i sa drugim zoo-vrtovima.
Kakva je budućnost zooloških vrtova?
– Mislim da će evoluirati, kao što se to već desilo poslednjih godina. Sve više se u vrtovima obavlja neka vrsta naučnog rada, reprodukuju se ugrožene vrste i vraćaju se u prirodu. Zoo-vrtovi ubuduće moraju da imaju različite programe, recimo, mi prvi orla bradana vraćamo u rezervat, i to je deo svetskog projekta. Beloglavi sup, koji je rođen kod nas, pušten je na Uvac… Uslovi se menjaju. Nekada ste na šest i po hektara mogli da držite dve hiljade životinja, danas ne. To je, u stvari, dobro za životinje. Danas su zoo-vrtovi velika prihvatilišta, oporavilišta, čak i klinike za životinje.
A šta je sa novim digitalnim generacijama? Hoće li dolaziti u zoo-vrt ili će ga posećivati virtuelnim naočarima?
– Digitalni svet se poslednjih godina neverovatno razvio, ali nama i dalje ne pada poseta. Ljudi više putuju, migracije su velike, traže sebi neku zanimaciju. Na posetu zoo-vrtu i dalje utiču vremenski uslovi. Kada je sunčan dan, vrt će sigurno biti pun, posebno vikendom.
