Šta sve ptice mogu da vide
ako se od izreke „oko sokolovo“ dolazi do „slep kao kokoška“, а sve u okviru iste vrste životinja. Kako izgleda oko ptica i šta to ptice zapravo vide?!
Oko ptica strukturno podseća na oko gmizavaca, a za razliku od oka sisara nije im sferično, već zaravnjeno, što omogućava veće vidno polje. Ova karakteristika, u kombinaciji sa veličinom oka, dovodi do toga da je, uz male izuzetke, pokretljivost oka do 20 stepeni. Zato ptice imaju velike amplitude pri okretanju glave, a oči se uglavnom okreću nezavisno jedno od drugog.
Očni kapci ptica ne služe za treptanje, već posebna membrana prevlači oko, vlaži ga i čuva. Kao i kod svih kičmenjaka, spreda je rožnjača, pa zatim dvoslojna beonjača. Sočivo je, pored normalno prisutnih cilijarnih mišića, kod nekih ptica vezano i za Kramptonove mišiće, što im omogućava veću akomodaciju nego sisarima.
Možda najveća razlika u vidu sisara i ptica leži u sastavu mrežnjače. Ona se ogleda u broju foto-senzitivnih štapića i čepića, kao i u odnosu foto-senzitivnih receptora prema ganglionskim ćelijama. Kod ljudi je prosečna gustina receptora 200.000 receptorskih ćelija/mm2. Kod ptica taj broj iznosi i preko 1.000.000 ćelija/mm2, uz odnos ganglionskih ćelija prema receptorima od skoro 1:1.
Kretanje sunca i promena odnosa na nebu za ljude su neprimetni, a migratornim pticama pomaže u orijentaciji, uz percepciju magnetnih polja
Kod nekih ptica, uključujući grabljivice, ribarice, lastavice itd., postoji i sekundarna fovea, koja ima ulogu da dodatno izoštri vid ka objektu koji se posmatra.
Kako je boje video Gete…
Pre dva veka poznati nemački književnik Johan Volfgang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre), u kojoj su data neka od prvih objašnjenja šta su boje u stvari. Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boja. Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.
Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno deljenje na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena.
Gete se u svom radu prvobitno oslonio na rad Isaka Njutna Optika iz 1704. Međutim, odbacio je Njutnovu tvrdnju da je svetlost čestične prirode, kao i Hajgensovu da je talasne prirode, i zaključio da svetlost nije ni talas ni čestica, što se poklapa sa današnjim shvatanjem da je kvantnomehanička pojava!
Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno deljenje na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena
A kako ih vide ptice…
U percepciji svetlosti ulogu igraju štapići i čepići. Većina ptica su tetrahromati, tj. poseduju četiri tipa čepića koji imaju različite maksimalne pikove apsorpcije, odnosno imaju različite vidne pigmente, koji svi potiču od proteina opsina. Najzastupljeniji kod ptica je jodopsin, koji apsorbuje svetlost na talasnim dužinama od oko 570 nm, što odgovara toplim bojama, dominantno crvenoj i zelenoj. Kao posledica adaptacije, kod pingvina je, recimo, ovaj pigment pomerio pik apsorpcije na 543 nm, što odgovara vodenom okruženju.
Još jedna osobenost u vidnom aparatu ptica i gmizavaca jesu obojene uljne kapi, koje se nalaze u čepićima, sadrže veliku količinu karotenoida i imaju ulogu filtracije nekih talasnih dužina svetlosti. Postoje čak i UV-osetljive uljne kapljice.
Izuzetno je zanimljiva osobina ptica da detektuju UV spektar. Naime, ptice imaju dva tipa gledanja kratkotalasnog spektra boja (300–400 nm), i to su: ljubičasto-senzitivni i ultraljubičasto-senzitivni. Smatra se da je promena samo jednog nukleotida u opsinu dovela do toga da on promeni spektralnu apsorpciju sa ljubičaste (max 400 nm) ka ultraljubičastoj (310–360 nm).
Ova osobina koristi vrstama ptica kod kojih se u našem vidnom spektru ne mogu razlikovati mužjaci i ženke. U UV spektru postoje određena obeležja na perju koja ne samo da pomažu u razlikovanju polova već i ukazuju ženkama na kondiciju mužjaka. Pored toga, opažanje UV spektra pticama pomaže i kod izbora hrane.
U percepciji takođe postoje velike razlike između sisara i ptica. Kontrastna osetljivost je kod sisara znatno bolja (detektuju kontraste sa osetljivošću od 0,5–1%, dok je kod ptica osetljivost oko 10%). U samoj detekciji pokreta ptice su apsolutno dominantne nad sisarima. Kod ljudi, recimo, svi izvori svetlosti koja oscilira na više od 50 pulsnih svetlosnih ciklusa u sekundi primećuju se kao kontinuirana svetlost, dok, recimo, domaće pile svetlost obične fluorescentne sijalice vidi kao veliki broj pojedinačnih bleskova.
Možda najveća razlika u vidu sisara i ptica leži u sastavu mrežnjače. Ona se ogleda u broju foto-senzitivnih štapića i čepića, kao i u odnosu foto-senzitivnih receptora prema ganglionskim ćelijama
Ptice, takođe, mnogo bolje detektuju i sporo kretanje. Tako je, na primer, kretanje sunca i promena odnosa na nebu za ljude neprimetna, a migratornim pticama pomaže u orijentaciji, uz percepciju magnetnih polja Zemlje. Istraživanja su pokazala da ptice, zapravo, vide magnetna polja.
Kako to postižu?
U desnom oku ptica selica nalaze se foto-receptivni proteini, koji se zovu kriptohromi. Svetlost pobuđuje ove molekule da proizvode nesparene elektrone, koji reaguju sa magnetnim poljem Zemlje i tako pticama daju informaciju o pravcu kojim se treba kretati.
