Intervju: Jasmina Aleksandrov

T

renutno je u našem čoporu osam životinja. Ponosni sam vlasnik šest pasa i dve mačke

Jasmina Aleksandrov poznata je kao srpska Spartanka, kao neko za koga se ne zna koji je broj medalja osvojio na trkama koje su test fizičke i psihičke izdržljivosti, ja on je poveći. Ona je ambasador velikih sportskih brendova, „opasan“ trener, bivša reprezentativka… a ovo je samo početak njenih afiniteta. Naš razgovor za Pet Svet Magazin ne odnosi se ni na šta od navedenog – već na njen čopor od šest pasa i dve mačke! Upoznajte ih!

Ljudi koji vole životinje neretko kažu da bi, kada bi imali kuću negde u prirodi, imali više pasa ili mačaka, gajili svoje voće i povrće i jednostavno više uživali u životu. Dodaju da rado sanjaju o tome, ali im posao, škola, fakultet, obaveze ili način života jednostavno to ne dozvoljavaju.

Ako vam je to nekad prošlo kroz glavu, sada vas pozivamo da zamislite svoju kuću na vrhu brda sa koga se otvara nestvaran pogled na šumu i nebo. Dodajte oko te kuće travnato dvorište veličine livade, baštu i šest pasa i dve mačke koji se igraju i uživaju u dugim šetnjama, trčanju po šumi, istraživanju okoline i pomenutom pogledu. Jasmina Aleksandrov i njen suprug više ne zamišljaju tu scenu, oni žive taj život. A ako ste pomislili da je posao mogao da je spreči u tome, ne zaboravite da razgovaramo sa ženom koja ono što želi, to i može, kako sama kaže. Ona ustaje u tri ujutru, odlazi do Beograda da obavi sve poslovne, gradske aktivnosti i vraća se u svoj dom – tamo gde su mir, ljubav i sloboda.

Ostavljaš utisak osobe koja je celog života bila okružena životinjama, prirodom i nekog ko ih apsolutno razume i deli svoj život sa njima. Kako bi ti opisala svoj odnos prema životinjama, kako ga ti vidiš i osećaš?

Odrasla sam u provinciji, gde je tempo života dosta sporiji, i većinu svog vremena sam provodila napolju, u dolini pored reke. Oba roditelja su mi bivši sportisti, aktivan život je bio i ostao naš način života. I mama i tata su mi veliki ljubitelji životinja, tako da su i pre mog rođenja već imali vučjaka Branda, koji mi je bio prvi kontakt s krznenim bratom. Zatim je došao Šeki, pa Lajka, a posle i Gavra, Malik i mačak Žućko, sa kojima sam provela najlepše trenutke i bez kojih ne mogu da zamislim svoje odrastanje. Nemam skoro nijedno sećanje bez psa, a pošto sam jedinica, uvek sam bila okružena divnim dušama i prijateljima, bez obzira na to što oni nisu bili ljudi. 

Kao neko iz grada ko je vodio urbani način života, a sada živi u potpuno drugačijem, prirodnom okruženju, reci nam kako je izgledao taj prelaz – od ideje do realizacije?

Grad me je oduvek gušio, samo nekako oguglaš i navikneš na sve to ludilo, toliko da se i ne setiš da nismo pravljeni da budemo zatočeni u betonu, okruženi smogom. Dok smo živeli u Beogradu, težili smo da budem blizu neke zelene površine i kako je to naglo krenulo da nestaje, pravili smo plan B. Prvo smo se preselili tik uz Zvezdarsku šumu u staru kuću s dvorištem, ali posle nekoliko godina shvatili smo da nam je i to nedovoljno slobode, i prešli na plan C. Odlazak iz grada. Aktivno osmo krenuli da tražimo, da gledamo imanja, gazdinstva ili parcele koje bi ispunile naše snove. Oko dve godine je trajala potraga, ali uspeli smo da nađemo i naš komad raja. Obnovili smo jedno staro gazdinstvo, napravili kuću od bala slame i gline i evo ove godine i bašticu. 

Svima koji te prate poznato je da si ljubitelj životinja, ali i neko ko svojim primerom ide korak dalje. Pomažeš svojim akcijama različitim azilima, promovišeš udomljavanje i utičeš na osvešćivanje svojih pratilaca o zbrinjavanju životinja. Kako to izgleda iz tvoje perspektive, kako ljudi reaguju, kakav je odziv i kakav je rezultat ovih akcija?

Nažalost, u ovom današnjem ludom svetu nedostaje nam empatije i ljubavi, a životinje, psi, nam je daju bezuslovno bez obzira na to kako se ophodimo prema njima. Trudim se da dočaram ljudima da to nije „samo ker“ već jedna divna duša željna ljubavi i pažnje. Da su sve lutalice koje vidimo samo izbačena i napuštena bića kojima treba samo jedna šansa, da rasan pas nije ništa više vredan od neke „džumarice“.

Trudim se da preko svojih kanala osvestim ljude o problematici napuštenih pasa i da zajedničkim akcijama spasimo i aktivno učestvujemo u njihovom zbrinjavanju i udomljavanju. Ima zaista sjajnih profila i ljudi koji se bore s vetrenjačama iz dana u dan, a ja sam tu da samo malo pripomognem.

Na sve to gledam kao na očuvanje životne sredine, mali gestovi svakog od nas na dnevnom nivou mogu da naprave pravi talas promene. Mislim da je od krucijalnog značaja da shvatimo da svako od nas može nešto da uradi.

Da pređemo na tvoj svet životinja, onih koje žive sa tobom i tvojim suprugom. Upoznaj nas sa svojim čoporom:)

Trenutno naš čopor broji osam životinja. Ponosni sam vlasnik šest pasa i dve mačke. Leks, najstariji, dekan najbolji, ima 13 godina. Crnki oko osam godina, Nada šest, Božidar tri, Živka dve, Srećko sedam meseci i dve mačke koje će uskoro godinu dana.

Živeli smo blizu šume u Beogradu, i uvek smo išli u duge šetnje. Ustajala sam pre posla u četiri da ih šetam, vodila ih u salu, na treninge, pa ponovo u još dve šetnje popodne. Kako je moj čopor rastao, veći su mi problem bile šetnje u gradu zbog loših vlasnika i preplašenih ljudi (iako je moj čopor bezopasan, ipak ih je mnogo)

Šta je karakteristično i ono posebno za svakog od njih?

Leks je moj prvi pas, najstariji, i jedna velika dobrica, najveća ljubav. Leks je proputovao sa mnom gotovo celu Evropu, i on je moj verni saputnik. Mnogo toga smo prošli zajedno, i lepo i ružno, i kroz sve uspone i padove uvek je bio tu, on me je napravimo boljom osobom i naučio mnogim životnim lekcijama. Hvala mu. 

Crnku sam našla u nekoj napuštenoj kući, preplašenu, krvavu. Nije htela da mi priđe nedeljama dok sam joj ostavljala hranu. Malo-pomalo zaslužila sam njeno poverenje, trajalo je mesecima, pa i godinama da se ona opusti. I dalje ne voli nagle pokrete i krupne ljude, oseti tu neku energiju kod „baksuza“. 

Nadu sam isto našla u šumi u očajnom stanju, vezanu, lanac urastao u vrat, anoreksična do te mere da je jedva stajala. Vidni problemi sa držanjem. Veterinar nije bio previše optimističan da će pregurati, ali ja jesam. Dan za danom, bivala je sve bolje, tako sam joj i dala ime Nada da preživi. Za Nadu smatram da je moja sestra, bukvalno, ona me zna kako dišem, neretko je nazivam terapeutskim psom i kad se osvrnem, deluje mi kao da je ona mene spasila, a ne ja nju.

Božidara su ostavili s braćom i sestrama u kutiji. Dva šteneta nisu preživela, dva smo udomili, a on je ostao sam. Iako sam pokušavala da ga udomim, jer mi je već bilo teško sa tri psa, nisam uspela, Boža je ostao kod nas. On je jedna delikatna duša, plašljiv, nepoverljiv, gotovo paranoičan, sigurno bi mu bilo teško da se adaptira kod bilo koga. Jednostavno je takav, ne voli gužve, mnogo ljudi i halabuku. Mogla bih reći da je on doživeo najveću promenu otkad smo se preselili.

Živku smo sreli u šetnji, mrva jedna žuta nas je pratila od kad nas je ugledala i vrištala na sav glas kad smo je ostavili u dvorištu ispred kuće. Osetili smo njeno prisustvo instant. Nju sam čak i udomila, ali su je vratili za nepuna dva dana jer mnogo laje. Sve mi nešto deluje sada da je namerno pravila darmar da bi se vratila kod nas. Žile je svojeglava, hiperaktivna dobrica koja satima može da luta po šumama i livadama. 

Su i Mrak su brat i sestra. Zajedno sa još jednim bratom su sa sve pupčanim vrpcama bačeni u kontejner. Jedna divna devojka ih je našla, spasla i dala im život. Brata su odmah udomili, a za ova dva crna gremlina se niko nije javio nedeljama. Jako je teško udomiti crne životinje, pogotovo mačke. 

Kontaktirala sam sa njom i za nekoliko dana ih dovela u naš čopor.

Srećka sam udomila preko jedne stranice na Instagramu. Definitivno nisam planirala psa, iskreno nijednog osim Leksa nisam planirala, ali kad sam ga videla – poželela sam da mu dam slobodu kakvu miks ove aktivne rase zaslužuje. Nažalost, ova „rasa“ pasa je sada popularna, razmnožavanjem su preplavili azile i napravili od njih trend. Srećko je divan, poslušan, dobar i nimalo agresivan. Ovde ima svu slobodu koju zaslužuje.

Leks, moj prvi pas, proputovao je sa mnom gotovo celu Evropu. Mnogo toga smo prošli zajedno, i lepo i ružno, i kroz sve uspone i padove uvek je bio tu, on me je napravio boljom osobom i naučio mnogim životnim lekcijama. Hvala mu

Kako tako različiti psi kada je reč o polu, karakteru, godinama i potrebi za većom i manjom aktivnošću žive pod istim krovom?

Svako od ukućana ima svoj karakter, a opet se svi besprekorno slažu i na neki način dopunjuju. Kako sada imamo veliko dvorište, svako je aktivan koliko mu odgovara, a u neke veće šetnje i na trčanje vodim samo omladinu, dok Leks nekad želi, a nekad i ne želi u šetnju, što je, s obzirom na njegove godine, razumljivo. 

Njihovu međusobnu dinamiku je divno gledati. Tačno znaju gde je granica u igri, kad se sluša i ko šta voli da radi, ja baš baš retko intervenišem. 

 

Kako zadovoljavaš njihove različite potrebe?

Slušam ih, pitam ih, pričam s njima. Sad zvučim kao totalna ludača, ali jeste tako:) 

Verbalna i neverbalna komunikacija i tečan jezik ljubavi. 

Gotovo svaki vikend smo išli negde na planinu da maksimalno iskoristimo dan u aktivnostima koje volimo, a sada to živimo. Sada svi imamo ono što nam ispunjava dušu – slobodu i ljubav

Kako su se spojili psi i mace i kako se sada slažu?

Iskreno, imala sam frku. Bez obzira na to što su Leks, Nada i Crna živeli sa mačkom (koji nam je uginuo).

Prva i osnovna stvar – razdvojila sam ih u dve sobe. Pustila sam pse samo da omirišu mene i trasnporter od novih drugara. Nada i Živka nisu bile srećne, u najmanju ruku. 

Prvih dan-dva puštala sam ih da njuškaju i zamenjivala ćebiće za spavanje kako bi se preko mirisa upoznali. Svaki moj odlazak gde su bile mačke je naravno bio maksimalno ispraćen i osuđivan od kerova.

Opet, za dan-dva, kada su se mace navikle i na mene i na nove zvuke, otvarala sam vrata kako bi psi videli šta se dešava i da vide nove drugare. Nisam ih puštala unutra, ali mogli su sa vrata da ljubimorišu.

Nada – kao vođa čopora – imala je jaku želju da interveniše i da ih što pre upozna, ali nisam dozvoljavala – postepeno. 

Dan za dan, psi su bivali opušteniji na vratima i nisu bili preuzbuđeni. Shvatili su da ih ja mazim i pazim (mačke) i da nema potrebe za tenzijom. 

Sledeći korak bio je puštanje jednog po jednog psa. Prvo sam pustila Nadicu, stavila je da sedi i mazila mace u njenom prisustvu, što je negodovala, ali su joj već bili poznati. Osim Nadice, frku sam imala da pustim Živku, koja je lovac i juri sve što se pomera. Sledeći je ušao Boža, koji je dobrica, i on se više njih plašio nego oni njega. Boži su beskrajno zabavni. Za Leksa i Crnu znam da nije problem, oboje su flegmatični, ali Živka – nju sam ubacila, ali na oprezu jer je ona 300 na sat i htela sam da i ovaj poslednji susret bude dobar. Kontrolisala sam njeno uzbuđenje tonom i svako njeno cimanjesam ukorila da nema naglih pokreta i jurnjave. Dan za dan i ona je bila više hepi nego nameračena na jurnjavu.

Posle nekoliko dana svi su slobodno ulazili u prostorije i izlazili gde su mačke, ali sam i dalje bila prisutna na druženju. Nakon desetak dana sam ih spojila i motrila na njihovo ponašanje. Svi su bili kul. Sve je prošlo okej. I evo, sedam meseci kasnije i još „jedan ker kasnije“, svi đuture šetamo i životarimo.

Kakve su njihove čoporske uloge, kako funkcionišu kao porodica, ko je kakav?

Leks je odigrao važnu ulogu u postavljanju energije čopora. Ljubav, poštovanje i komunikacija. Dobar i poslušan, strpljiv ceo život. Velika maza, veliki dobrica, najbolji pas na svetu. 

Crna je keva svima, ona postavlja granice šta može, šta ne može i glavna je higijeničarka čopora. Ona čisti uši, krmelje i sve što jedna keva radi svojoj deci. 

Nada je vođa klana. Najkrupnija i „najopasnija“, ali i najveća maza. Uvek prva prilazi novoj osobi ili životinji. Tvrdoglava do iznemoglosti, šta naumi, mora da uradi. Uvek je u krilu sa svojih 40 plus kila i zahteva bezuslovnu pažnju i mnogo poljubaca.

Boža je leptirić. On je alarm, svaki šum ili promenu on isprati dugotrajnim lajanjem. Kao što sam rekla, ljude ne voli i ne prilazi nikom. Tek nakon nekoliko dana, kad je neko tu, usudi se da dođe relativno blizu. Obožava barice i šljapkanje, može satima da uživa u prelepom pogledu u prirodi.

Živka, baš kao i njeno ime, vrlo je živahna dama. Ona bukvalno može ceo dan da nešto radi, vodim je uvek u duge šetnje i na trčanje i uvek mislim da joj nije dosta jer ona nastavi po dvorištu da jurca do iznemoglosti. Ima neki lovački gen, ume da ciči po šumi za nekim tragom satima. Vrlo je snalažljiva i svojeglava, prava seoska „džukela“.

Su je jedna damica, prava aristokratska mačka, mazna, ali uvek oprezna, jedina sme da se uvuče u spavaći krevet, uvek čista i pričljiva. Dok je Mrak pravi harambaša, on je večito u nekim ranicama od provlačenja svugde, uvek noću negde skita i pravi je ortak sa kerovima. Neretko obe mačke idu sa nama u kraće šetnje. 

Srećko je još bebac. Hiperaktivni dobrica uvek voljan da posluša. Razdragan i željan igre u svakom momentu. Najviše se uortačio sa Živkom, tako da su njih dvoje jedan drugom dovoljni za igru i jurnjavu.

Kada uporediš svoj život od pre nekoliko godina u gradu sa ljubimcima i sada u prirodi, šta su najočiglednije razlike, a šta ono što nisi mogla ni da zamisliš?

Živeli sam blizu šume u Beogradu i uvek smo išli u duge šetnje. Ustajala sam pre posla u četiri da ih šetam, vodila u salu, na treninge, pa ponovo u još dve šetnje popodne. Kako je moj čopor rastao, veća mi je bila problematika šetnje u gradu zbog loših vlasnika i preplašenih ljudi (iako je moj čopor bezopasan, ipak ih je mnogo). Gotovo svaki vikend smo išli negde na planinu da maksimalno iskoristimo dan u aktivnostima koje volimo, a sada to živimo. Sada svi imamo ono što nam ispunjava dušu – slobodu i ljubav. 

 

Kako usklađuješ dolazak u grad, tvoje poslovne obaveze i sve obaveze oko novog doma i životinja?

Sve se može kad se hoće. Ustajem u tri, putujem tri ili četiri puta za Beograd nedeljno, radim do nekih 12–13 sati i vraćam se na imanje do ručka. Smanjila sam bespotrebne obaveze jer ne želim da ceo svoj život budem rob kapitalizma, želim svoj mir koji gradim ovde.

Pravimo samoodrživo imanje, baštu i trudimo se da zatvorimo krug ovde u prelepom ambijentu i nadam se da ću se uskoro skroz otuđiti od grada. 

Koja je vaša omiljena zajednička aktivnost?

Šetnje i tihovanje na livadama.

 

Da li svi psi idu u raj?

Da, svi psi idu u raj. Crtani koji mi i dan-danas puni oči suzama. 

 

Kako bi opisala svoj odnos i emociju prema njima (tvojim psima i mačkama)?

Bezuslovna ljubav.

 

Šta savetuješ drugima koji razmišljaju o ljubimcima, ali ih još uvek nemaju?

Životinje ce vas naučiti da budete dobri ljudi, naučiće vas šta je ljubav i daće vam je bez zadrške.  

 

Da li razmišljaš o širenju svoje životinjske porodice u bliskoj ili daljoj budućnosti?

Razmišljam, volela bih da proširim naš čopor još nekim napuštenim životinjama i da im pružim svu pažnju i ljubav koju zaslužuju.

TOP
Broj 4
Broj 2
Broj 1