ored toga što ima svoje ljubimce bul-terijerku Kiju, ši-cua Gorana i mačka Tuluza, glumica Iskra Brajović je veoma aktivna i na udomljavanju napuštenih životinja i pružanju svih vrsta pomoći. Kaže da bi volela da ih jednoga dana sretne u školama, vrtićima i gerontološkim ustanovama
Tekst: Sanja Vuletić
Izvesno je da životinje nepogrešivo osete dobre ljude i one koji ih iskreno vole. A kada osoba ne može da okrene glavu dok prolazi pored napuštene ili bolesne životinje, to je prava potvrda da ima veliko srce. U domu glumice Iskre Brajović nalazi se malo carstvo šapa – udomljena bul-terijerka Kija, mačak Tuluz i ši-cu Goran. Uz petogodišnju Ines, ova mala družina ima svoj svet zabave i veselja. Iako Iskra za sebe kaže da je pre svega mačkarka, jer od najranijih dana mačke su bile deo njenog odrastanja i sazrevanja, ljubav prema svim životinjama se prosto podrazumeva. I pored mnogobrojnih obaveza koje ima ovih dana u Pozorištu Puž, predstavama „Lopuže“, „Opasna igra“ i „Glumica“ – u Pozorištu Slavija, i „Bajka o pozorištu“ u Zvezdara teatru, kao i u seriji „Sve na dlanu“, koja bi trebalo da bude emitovana ovih dana, Iskra veliki deo sebe posvećuje svojim ljubimcima. Često se može videti u porodičnoj šetnji u pratnji bul-terijera i ši-cua, koji izdaleka nagoveštavaju dobru prirodu i druželjubivost prema ostalim psima.
Kija je jednostavan pas. Najvažnije joj je da je na toplom. I da smo mi tu. A to uvek ima, naravno uz adekvatnu ishranu, suplementaciju i redovne veterinarske kontrole
Bul-terijer kod mnogih izazivaju strah, što Kija potpuno demantuje. Umiljata je, socijalizovana i dobronamerna. Ipak su ljudi bitni za „oblikovanje“ rase?
Nema opasnih rasa. Sve je do odgoja. Ljudi naprave agresivca i od pudle. Ono što razlikuje određene rase jeste to što su neki psi teritorijalniji, neki energičniji, i to su stvari na koje vlasnik mora da računa, i da na vreme s njima radi. Ja poznajem samo nekoliko ljudi koji imaju problema sa bull rasama, i to su isključivo nekastrirani mužjaci, jer terijerski gen ih čini malo tvrdoglavima i daje im tu potrebu za dominacijom. Uz mudrog gazdu, i ako treba pomoć bihejvioriste-dresera, sve je rešivo.
Priča o Kiji je zaista filmska.
Kijin dolazak u naš život dogodio se spontano – ja sam snimala seriju u dvoru Dunđerski kod Bačkog Petrovca, i baš tu se proneo glas da je iz auta izbačen pas rase bul-terijer u poprilično lošem stanju. Njen dolazak kod nas je u početku bio privremen, dok se ne oporavi, čak su se ljudi i javljali sa željom da je usvoje, ali nam se uvukla pod kožu, i samo smo u jednom trenutku prelomili da ostaje kod nas.
Priča o Kiji je zaista filmska.
Kijin dolazak u naš život dogodio se spontano – ja sam snimala seriju u dvoru Dunđerski kod Bačkog Petrovca, i baš tu se proneo glas da je iz auta izbačen pas rase bul-terijer u poprilično lošem stanju. Njen dolazak kod nas je u početku bio privremen, dok se ne oporavi, čak su se ljudi i javljali sa željom da je usvoje, ali nam se uvukla pod kožu, i samo smo u jednom trenutku prelomili da ostaje kod nas.
Dama u lepim godinama sada ima svoju priču?
Da, mi zbog činjenice da joj je čip bio važeći, ali sa uklonjenim podacima, ne znamo tačan broj njenih godina, ali po njenom ponašanju, i rečima veterinara, taj broj je uveliko dvocifren. Ona provodi sve više vremena u spavanju, slabije čuje i vidi, žao mi je što su mnoga mesta još uvek zatvorena za kućne ljubimce, pa ne mogu da joj priuštim kupanje a da me neko ne grdi ili popreko ne gleda, ili uopšte samo vođenje bez povodnika je kažnjivo, a volela bih da može da malo oseti slobodu i svoje staračke dane živi kako treba. Mada, ona je jednostavan pas. Najvažnije joj je da je na toplom. I da smo mi tu. A to uvek ima, naravno uz adekvatnu ishranu, suplementaciju i redovne veterinarske kontrole.
Goran je naš verni drugar i saputnik, miran kad ostaje sam, nesvadljiv sa drugim psima… mali kineski gospodin
Goran, ši-cu, na neki način je poremetio ovu idilu. Još kada je bio beba, zavodio je red. Da li je tačno da bi, kada je jeo, Kija morala na prstima da prolazi uza zid?
Kija ga se i dalje plaši. On se postavio kao snažniji. Ne zovu ih zabadava pas-lav. On je mali, ima oko šest kilograma, ali on sebe percipira kao velikog i snažnog. A psi onda čitaju taj njegov govor tela i postave se inferiornije. Meni je to presmešno.
Kako biste opisali njegov karakter i zašto baš ova rasa?
On je stigao kao poklon od našeg prijatelja, vlasnika njegove mame i tetke, za Inesin četvrti rođendan. Nisam mu do tad verovala kada je govorio o inteligenciji te rase, a sada me svakog dana više oduševi. Samo da još progovori ljudskim jezikom. Bili smo s njim i na moru, i više puta po Srbiji. Naš verni drugar i saputnik, miran kad ostaje sam, nesvadljiv sa drugim psima… mali kineski gospodin.
U vašoj porodici bilo je i ima dosta mačaka. Mačak Tuluz u vaš dom je stigao na poseban način.
Ja sam oduvek u srcu pre svega mačkarka. Godine 1994. je u moj život stigla Gordana i time me opredelila za mačke. Bila je uz mene od polaska u osnovnu školu do pred kraj fakulteta. Sada su kod moje mame ostale naše četiri mace, od kojih najstarija ima 17,5, a najmlađa 10 godina. A u avgustu mesecu na Divčibarskom putu, niotkuda, iskočio nam je Tuluz. Nismo imali dilemu da li da ga ostavimo tamo, i tako je on sada već skoro pet meseci naš cimer.
Njegovim dolaskom verovatno se poremetila priča ko je glavni?
Tuluz je glavni, naravno. Mačke to uvek postanu. Ali je dobar. Nije kao sijamke iz „Maze i Lunje“. Lepo se slaže sa ovo dvoje, Goran mu je društvo za igru, a Kija za spavanje.
Da li nekada dođe do svađe? Šta se dešava kada su sami?
Hiberniraju se. Posle nekoliko sati, ma koliko prošlo, zateknemo ih na istim mestima gde su i bili kad smo izlazili. Svađe, hvala bogu, još nije bilo.
Poznati ste po tome kao neko ko veoma aktivno brine o napuštenim životinjama. Zahvaljujući vašem trudu pred zimu je udomljen pas iz kraja, o kome su mnogi brinuli, a ipak je ostao na ulici. Uz pomoć društvenih mreža našli ste mu porodicu.
Žao mi je što nisam uticajnija u toj priči oko spasavanja životinja jer smatram da ima popularnijih glumaca i glumica od mene, i kada bi oni javno istupili i dali primer kako pomoći napuštenima, kako dobro posredovati udomljenju, i uopšte pozabaviti se tim zakonom o dobrobiti životinja, koji nema rupa, ali rupe su u načinu sprovođenja, mnoge stvari bi se promenile. Ovako to radim u okviru svojih mogućnosti, ali smatram da svaki pas zaslužuje dobar dom.
Tuluz je glavni, naravno. Mačke to uvek postanu. Ali je dobar. Lepo se slaže sa ovo dvoje, Goran mu je društvo za igru, a Kija za spavanje
U međuvremenu, i mačka iz kraja dobila je tretman veterinara koji su se pobrinuli za njeno zdravlje, a vi ste pokrenuli akciju da se obezbede i materijalna sredstva.
Mislim da svi možemo da se odreknemo jedne kafe u kafiću mesečno i to izdvojimo za hranu uličnim životinjama, ili za lečenje, ili za udruženje. Na primer, kod prikupljanja sredstava za obolele ljude postoje odlične organizacije gde se zna da su SMS-ovi koje svi šaljemo apsolutno prava adresa, kod životinja toga nema, i tu dolazi do malverzacija, ljudi opravdano sumnjaju, i zato je teže prikupiti sredstva.
Očevici smo da je naše društvo i dalje inertno prema ljubimcima i napuštenim životinjama uopšte. Šta se pod hitno mora preduzeti?
Obavezno čipovanje. Onda bi se lakše ušlo u trag nesavesnim vlasnicima kojima psi odlutaju i smanjila bi se mogućnost izbacivanja pasa na ulicu, jer bi se čitanjem čipa utvrdilo čiji je, a postoji zakonom propisana kazna za zanemarivanje životinje. Drugo, svima koji nisu odgajivači uvela bih sterilizaciju. Ima i dalje mnogo ljudi koji imaju mešanku, misle da je sterilizacija zločin, a kada je upari neki pas, oni celo njeno leglo bace u kesu na milost i nemilost. Ne mislim da je u redu da uvek mi, odgovorni vlasnici, bukvalno od usta odvajamo da bismo skupili sredstva za spasavanje štenaca. Mislim da se to mora regulisati sa vlasnicima.
Žao mi je što nisam uticajnija u toj priči oko spasavanja životinja jer smatram da ima popularnijih glumaca i glumica od mene, i kada bi oni javno istupili i dali primer kako pomoći napuštenima, kako dobro posredovati udomljenju, i uopšte pozabaviti se tim zakonom o dobrobiti životinja, koji nema rupa, ali rupe su u načinu sprovođenja, mnoge stvari bi se promenile
Šta poručujete neodgovornim vlasnicima koji ostavljaju prljavu okolinu posle šetnje? Vaš predlog da se to reši?
Ljudi, nažalost, prljaju. Sve je puno opušaka, flaša, i onda me ne čudi ni što pojedini ne skupljaju izmet svojih pasa. Poručujem im da je ovo grad dece njihove dece i da se zapitaju šta im to ostavljaju u amanet.
Mnogi tržni centri i restorani su otvorili vrata za ljubimce. Kakva su vaša iskustva?
Ne mislim da je fer podela na pse do određene kilaže. Naročito što je opšte poznato da su veliki psi mirnijeg karaktera, i ne vidim problem da neko sa npr. avganistanskim hrtom, psom koji je kao monah među psima, ne može da ruča u nekom pet friendly restoranu, a njegov prijatelj s maltezerom može. To je besmisleno.
Svima koji nisu odgajivači uvela bih sterilizaciju. Ima i dalje mnogo ljudi koji imaju mešanku, misle da je sterilizacija zločin, a kada je upari neki pas, oni celo njeno leglo bace u kesu na milost i nemilost
Verujem da biste podržali ideju da se u vrtićima i školama dozvoli da se deca brinu o napuštenim mačkama i psima jer u svakom školskom dvorištu postoji jedan takav drugar i priča o njemu.
I vrtići, i škole, i starački domovi, i prihvatni centri. Sve to mora da postane pet friendly. Ovako, dok ljudi završavaju u geronto-domovima, a pas im umire na ulici jer rodbinu ne zanima, i dok deca instinktivno imaju trzaj straha kad ugledaju psa, mi stagniramo kao društvo.
Sigurna sam da biste, da imate više životnog prostora, imali još ljubimaca. Šta vam je san?
Da otvorim društvene mreže i da me ne sačeka gomila slika napuštenih ili maltretiranih pasa.
Koji vam je film o životinjama omiljen, a koji Ines?
Obe volimo film Dog’s Purpose, o reinkarnaciji pasa. Ta ideja nam daje utehu da nijedno zbogom nije zauvek.
