azgovarali smo sa našom poznatom glumicom Katarinom Žutić, koja nam ovogа puta pokazuje jednu drugačiju ulogu, a svakodnevno je igra u svom privatnom životu, i to sa velikim zadovoljstvom, kao vlasnica psa po imenu Mini
Verujemo da vam je Katarina Žutić dobro poznata kao jedna od naših talentovanih glumica koje rado gledamo u filmskim ostvarenjima ili na daskama koje život znače. Njena karijera bogata je šarenolikim ulogama, u kojima je ona pokazala svoj talenat i glumačko umeće, ali nas je zanimalo kako se snalazi u ulozi vlasnice psa. Naime, Katarinu smo sreli kod veterinara i kao što to biva među vlasnicima pasa iliti kučkarima, kako se često među sobom zovu, razgovor je počeo da teče spontano i jedno za drugim nizali su se pitanja i odgovori koje delimo sa vama. Katarina nam je u razgovoru otkrila koje je pse imala pre Mini, sa kojom je i došla kod veterinara, kako se nosila sa gubitkom i kako se odlučila za novog psa, kao i šta za nju i njenu porodicu znači imati psa, koje su svakodnevne aktivnosti u kojima uživaju, koliko i kako pas utiče na čoveka.
Uvek moramo da izađemo napolje. Naravno, kad je lepo vreme, to nije problem, ali kada pada sneg ili kiša, ona neće da hoda, gleda me kao da me pita: „Čime sam ja ovo zaslužila?“, kao da sam ja odgovorna za meteorološke uslove, ha-ha-ha!
Već neko vreme u vašem domu i životu je dugodlaka čivava, ali spomenuli ste da ste i pre nje imali pse. Recite nam nešto više o njima i vašem zajedničkom životu?
Moj prvi pas je bio džumarica koju sam udomila i zvao se Dule, ja sam bila tinejdžerka i dovela sam u ga roditeljsku kuću, a on je bio veliki rastom i postao je agresivan prema mužjacima, pa je morao uvek da bude na povocu. Nažalost, nije dugo živeo jer mu je krpelj preneo lajmsku bolest i otišao je u šestoj godini.
Onda je, posle dosta godina, stigao pekinezer i zvao se Vuša, on je bio divne naravi i potpuno vezan za mene, pošto sam se ja, kad je on stigao, preselila u svoj stan i bio je samo moj pas. Imao je lep život, zimovanja, letovanja, druženja i ljubavi po Tašu. Bio je i otac, jednoj lepoj bela kafa pekinezerki Žaneti napravio je troje dece, a sin je bio isti Vuške. On je bio pas koji je uvek išao bez povoca i stvarno je bio mnogo dobar i pametan. Bio je sa mnom punih 16 godina, a kada je ušao u sedamnaestu, više nije mogao i otišao je na onaj svet. Sahranila sam ga kod mene na placu i sada tu rastu perunika i gladiola.
U pravnom smislu definicija braka jeste deljenje postelje i trpeze, pa pas upravo sa čovekom deli obrok i mislim da svi psi koji žive u stanovima spavaju u krevetu svojih vlasnika. Hoću da kažem – naravno da je četvoronožac član porodice
Kako ste se nakon njega odlučili za rasu i pol novog psa?
Taj me je gubitak jako pogodio, u stanu je bilo tako prazno, mnogo mi je nedostajao i onda sam posle dve nedelje počela da tražim novog psa, pomislila sam da opet uzmem pekinezera, ali u tom trenutku nije ih bilo u ponudi, nego je trebalo da čekam par meseci. Ja jednostavno nisam mogla da čekam toliko i odlučila sam se za jedno medeno biće koje me je gledalo sa fotografije na oglasima. Otišla sam u odgajivačnicu, ponela sav novac koji sam imala u stanu i vratila se sa dugodlakom ženkom čivave.
Znamo da se zove Mini, a koliko ona sada ima godina?
Dala sam joj ime Mini, ali je ja u glavnom zovem Pipili. Ona je sada u petoj godini, mlada, puna snage i uživa u životu…
Kako izgleda vaša svakodnevica, koji su vaši zajednički rituali?
Pošto živimo u zgradi koja ima unutrašnje dvorište, dan počinje tako što ja popijem čaj i sa njom siđem dole da ona obavi svoje, a ja uradim vežbe zagrevanja. Posle toga ide doručak, kafa, obavljanje prepodnevnih obaveza i šetnja po parku, druženje sa ostalim kucama itd. Posle toga se vraćamo na ručak, koji ona deli sa mojim mužem, pošto ja ne jedem meso, a ona jede samo meso i granule kad baš mora, ha-ha-ha-ha! I posle se odmara, spava u nekom krilu, pa je onda ponekad opet povedem u dvorište, a večernja šetnja je rezervisana za mog muža.
Čivave važe za veoma karakterne pse, šta vi kažete o tome?
Jeste, ima karakter male droljice, tako joj mi tepamo droljson, samo ide da se mazi, po parku priđe svakome ko obrati pažnju na nju, a pogotovo ako utanji s glasom, ona odmah dotrčava da liže i maše repićem. Obožava decu i prilazi im sa istom koreografijom i entuzijazmom…
Kako biste je opisali u nekoliko reči, koje su njene glavne osobine?
Pametna, oprezna, umiljata i privržena.
Po čemu je ona posebna u odnosu na druge čivave?
Primetila sam da vlasnici čivave stalno nose u rukama ili torbama, to jeste praktična stvar, pošto kad idem u prodavnicu, ja je sekembam u torbu i niko i ne zna da je ona tu, samo se meni okilavi rame ako provedem dosta vremena tamo. Hoću da kažem, ona je za čivavu neustrašiva, ja je šetam, ne nosim je i malo se više ponaša kao pas, a manje kao igračka u odnosu na stereotip koji važi za malog psa.
Mnogi vlasnici pasa porede ljubav prema njima s ljubavlju prema članu porodice, šta vi mislite o tome?
Pas jeste član porodice, u pravnom smislu definicija braka jeste deljenje postelje i trpeze, pa pas upravo sa čovekom deli obrok i mislim da svi psi koji žive u stanovima spavaju u krevetu svojih vlasnika. To važi i za mace. Hoću da kažem – naravno da je četvoronožac član porodice, samo je tužno što žive toliko kraće od nas…
Koliko pas menja čoveka u emocionalnom smislu, ali i iz drugih aspekata?
U praktičnom smislu pas menja navike svog vlasnika, mislim, možda neko voli da se šeta, ali sa psom ta šetnja postaje smislena, imaš utisak da radiš nešto dobro, nešto plemenito, a u stvari samo šetaš, dakle, pas ti pomogne da se osećaš bolje u odnosu na sebe.
Koja je vaša omiljena zajednička aktivnost?
Pa verovatno šetnja, mada ona je mlada, pa voli i da se igra, da se otimamo sa lutkicama što pište, pa joj onda bacam, a ona se pokrši da je uhvati. Svaki put pomislim kako treba iskoristiti vreme dok je mlada da se što više igramo jer kad prođe neko vreme, neće više hteti da se igra.
U praktičnom smislu pas menja navike svog vlasnika, možda neko voli da se šeta, ali sa psom ta šetnja postaje smislena, imaš utisak da radiš nešto dobro, nešto plemenito, a u stvari samo šetaš, dakle, pas ti pomogne da se osećaš bolje u odnosu na sebe
Kako izgleda nega dugodlake čivave?
Nije ništa mnogo zahtevno. Naučila sam je odmalena da peremo zube, pa to ne predstavlja problem, četkam je sezonski. Pošto ona nema poddlaku, posle kupanja se brzo osuši. Ali zbog toga mora da bude obučena kad dođe hladno vreme, pa imamo raznovrsnu garderobu za nju.
Jedino mi je žao što je nisam uspela da je naučim da može da ode u kupatilo da obavi nuždu, nije bilo šanse da shvati koncept pelene, tako da uvek moramo da izađemo napolje. Naravno, kad je lepo vreme, to nije problem, ali zimi, kad pada sneg ili kiša, ona neće da hoda, gleda me kao da me pita: „Čime sam ja ovo zaslužila?“, kao da sam ja odgovorna za meteorološke uslove, ha-ha-ha! Onda je nosim do parka, pa tamo jedva nekako uradi šta treba i brzo nazad u naručje i u topli dom.
Šta je bio najveći izazov u vašem zajedničkom životu do sada?
Kad je bila baš mala, nekoliko meseci, moj muž ju je vodio bez povoca, misleći da je navikne kao Vušu, ali ona je potrčala da juri goluba i prignječio ju je neki auto. Na svu sreću, to je sve dobro prošlo, bez lomova kostiju itd. Ali od tada, zauvek, kad izlazimo iz parka, ona stane i čeka da joj stavim povodac i više ne juri ptice uopšte…
A koji je najlepši trenutak u vašem zajedničkom životu do sada?
Tu izdvajam trenutak kada je dobila bebe, dve devojčice i dečka, parila se sa Stičem, sama se porodila, ja sam bila babica, bila je brižna majka i nekako je sazrela posle toga, malo mi se uozbiljila. Jedna beba, dečko je otišao tati, druga je kod moje drugarice iz detinjstva, a treća šeta istim parkom u koji i mi idemo, pa se uvek lepo druže kad se vide njih dve. Pipi je nešto vaspitava, uči, prava je majka i danas. Drago mi je da je tako i da smo u kontaktu.
Hvala, Katarina!
