Kalina Kovačević: Psi su deo moje porodice

K

alina Kovačević jedna je od naših najboljih glumica mlađe generacije, žena koja svojim talentom i imidžom već sada blista na onom najlepšem prostoru glumačkog neba rezervisanom za dive i koja retko i dozirano otkriva detalje iz svog doma u kome su, kako je ispričala za Pet Svet Magazin, značajno mesto oduvek zauzimali psi. Poslednjih nekoliko meseci to počasno mesto rezervisano za ljubav i odanost pripada toj pudli Bibi, uz koju se njene dve ćerke na najlepši način uče plemenitosti i osećajnosti

Kada je objavljeno da će glumica Kalina Kovačević zaigrati glavnu ulogu u predstavi Godine vrana, pozorišnom spektaklu koji je oduševio i ujedinio kritiku i publiku, mnogi nisu mogli da dočekaju svoje mesto u crvenoj stolici pred velikom scenom Narodnog pozorišta u Beogradu. Ispostavilo se s razlogom jer je posredi adaptacija jednog od najčitanijih romana Siniše Kovačevića, dramskog pisca i njenog oca, a u kom je Kalina kao Nemica Julija Kavran zatečena u Beogradu usred rata, odigrala, kako mnogi kažu, ulogu života.

Da li je to bila prekretnica u njenoj karijeri ili joj se samo prava podela dogodila u pravo vreme, na talasu zasluženih pohvala nakon predstave Orlando, tek sve ono što se u njenom životu dešavalo nakon ovog velikog projekta pokazalo je da je ova lepa i harizmatična mlada umetnica pravi vulkan šarenih karaktera kojima se prilagođava poput kameleona. Baš u tom periodu, početkom ovog proleća, u njen život ušlo je jedno drago biće koje je postalo ravnopravni član njene porodice ili, kako i sama u šali kaže, njeno treće dete – toj pudla Bibi. Od tada, njen život postao je bogatiji, ispunjeniji, ali i zahtevniji jer je svakodnevicu sa dve ćerke, psom i glumačkim poslom trebalo pametno organizovati. Da je u tome uspela, pokazuju projekti na kojima je radila – serija Vreme zla, u kojoj smo je gledali u ulozi srpske seljanke Danice, zatim serija Beležnica profesora Miškovića i film Bauk, čije premijere je tek očekuju, kao i serija Vreme smrti, svojevrsni nastavak trilogije nastale na romanima Dobrice Ćosića koju trenutno snima.

Bibi uglavnom svuda ide sa nama, naravno tamo gde su psi dobrodošli. Imam tu sreću da je Narodno pozorište, u kome sam zaposlena, kao i dosta drugih beogradskih pozorišta, pet friendly, što nama vlasnicima pasa u velikoj meri olakšava organizaciju dana jer neretko moram da je vodim sa sobom

Počela je nova pozorišna sezona u kojoj u svom matičnom pozorištu igrate u čak sedam predstava. Koliko je naporno držati sve te različite karaktere u glavi?

Jako je važno da glumac ima kontinuitet i da konstantno radi na sebi. To su dve najvažnije stvari u ovom zanatu jer gluma je zanat. Znate, nas još na fakultetu uče kako da s lakoćom držimo različite karaktere u glavi, brojne tekstove, odnosno kako da držimo stvari pod kontrolom. Jer osim tih sedam predstava koje trenutno igram, tu su i uloge u serijama i filmovima koje trenutno snimam. Sve to radim sa radošću, jer se bavim poslom koji volim, a mislim da je to najvažnija stvar za neku vrstu napora. Biti zadovoljan svojim poslom i raditi ono što voliš.

Predstave Godine vrana i Rat i mir obeležile su ovu godinu. Mnogi se slažu da ste vi tek kao Julija Kavran i Elen pokazali svu raskoš svog glumačkog dara. Šta za vas lično znače ove dve uloge, u kakvom trenutku su došle i šta su vam donele u karijeri?

Veoma mi je drago što sam u protekloj sezoni bila deo dva tako velika i podjednako uspešna projekta u Narodnom pozorištu. Posebno sam srećna zbog toga što mi je data prilika da sebe predstavim u dve potpuno različite uloge i kroz dva potpuno različita lika. Veoma sam se glumački otvorila jer sam, pre svega, dobila velike uloge u kojima sam napokon mogla da pokažem sve ono što ja kao umetnik nosim i imam u sebi. Samo sam čekala pravi trenutak da to sve pokažem i publici. Ono u čemu ja zaista uživam jeste različitost te dve žene i mogu samo da kažem da ih s velikom ljubavlju igram i predstavljam publici.

Prvo sam kao veoma mala imala mešanca, zvala se Zvezdana, onda je u naš dom stigao koker španijel Lina, koja je sa nama bila dugih 15 godina, potom je moj tata uzeo dobermana Kiru, koja je takođe obeležila jedan značajan deo mog života, da bi na kraju, pre par godina, kod mojih roditelja stigao švajcarski ovčar Elza

 

Vratili ste se posle dužeg vremena i na male ekrane ulogom u seriji Vreme zla. Da li je nepojavljivanje u serijama prethodnih godina bila vaša svesna odluka ili ste se prosto više posvetili pozorištu?

Sve što se tiče posla je isključivo moja lična odluka, pa tako i to odsustvo iz televizijskih projekata. Istina, nije me bilo neko vreme jer sam bila na porodiljskom odsustvu i potpuno sam se posvetila odgajanju bebe, moje druge ćerke. Shvatila sam da za sve ima vremena i da nigde ne žurim. Mišljenja sam da je korisno da znamo svoje prioritete, da umemo da prepoznamo kada čemu treba da se posvetimo, odnosno šta nam je u određenoj fazi života bitno, a šta može da čeka. Meni je u prethodnom periodu uloga majke bila u prvom planu i otud takva odluka. Vreme zla je jedan ozbiljan i kvalitetan projekat i mogu samo da budem zadovoljna što imam ulogu u takvoj seriji koja je obeležila ovu godinu. Trudim se da biram u kakvim projektima se pojavljujem i sa kim sarađujem jer smatram da je za umetnika veoma važno na koji način gradi svoju karijeru. To se odnosi i na ono gde se pojavljujete, ali i gde vas nema.

Mama ste dve devojčice, imate nezgodno radno vreme, česta gostovanja… kako ste se u takvom zgusnutom tempu svakodnevice odlučili da vaša porodica dobije još jednog člana – psa?

Ja sam neko ko je odrastao uz životinje i ko je u svom domu uvek imao psa, tako da za mene to nije novina. Prvo sam kao veoma mala imala mešanca, zvala se Zvezdana, onda je u naš dom stigao koker španijel Lina, koja je sa nama bila dugih 15 godina, potom je moj tata uzeo dobermana Kiru, koja je takođe obeležila jedan značajan deo mog života, da bi na kraju, pre par godina, kod mojih roditelja stigao švajcarski ovčar Elza. Svi ovi psi bili su članovi naše porodice, a Elza i danas živi sa mojim ocem na imanju u Surduku. Međutim, koliko god da smo često sa njom i što je smatramo našim psom, moje ćerke su imale želju da u našem stanu imamo još jednog malog psa, tako da je toj pudla Bibi, kojoj su njih dve i dale ime, kod nas stigla jer sam ja želela da im tu želju ispunim. Mislim da je za decu važno i zdravo da odrastaju uz životinje jer se tako uče empatiji i plemenitosti, shvataju šta znači brinuti o nekome i zauzvrat dobijati čistu ljubav i pažnju koju ljubimci nama pružaju.

Kako je toj pudla Bibi stigla u vaš dom i koje su to osobine zbog kojih ste se odlučili baš za tu rasu?

Pudlica je rasa koju su poželele moje ćerke, tako da se nisam toliko bavila njenim osobinama. Svakako da sam se složila jer su pudle dobroćudni, veseli i pametni psi koji se divno slažu sa decom. Dogovor je bio da starija ćerka vodi računa o njoj i ona je po tom pitanju zaista odgovorna i posvećena mala vlasnica psa. Nije joj uopšte teško da ujutru ustane rano da je izvodi napolje, da vodi računa o tome da Bibi redovno jede, da ide sa njom u šetnju ili da se sa njom poigra kad god oseti da je Bibi to potrebno. Zaista sam ponosna kako ona kao devojčica od 11 godina pažljivo brine o svom ljubimcu. S druge strane, moja mlađa ćerka koja ima tri godine uz nju uči na koji način se treba ophoditi prema životinjama i koliko nežnosti i ljubavi zahteva jedno živo biće koje takođe traži neki svoj prostor u jednoj porodici. Puno mi je srce kada vidim kako se njih dve razvijaju i kakve osobe postaju na taj način.

Mene zaista najlepši trenuci i životna sećanja vezuju za te pse. Oni nisu bili samo moji kućni ljubimci, oni su bili članovi moje porodice, sa svojim karakterima, potrebama, sa svojim načinom komunikacije i izražavanjem zahvalnosti

Kao što ste rekli, ovo nije prvi put da imate psa, praktično ste navikli da je pas član porodice. Šta je ono najlepše što su vas lično svi psi koji su bili u vašem životu naučili?

Mene zaista najlepši trenuci i životna sećanja vezuju za te pse. Oni nisu bili samo moji kućni ljubimci, oni su bili članovi moje porodice, sa svojim karakterima, potrebama, sa svojim načinom komunikacije i izražavanjem zahvalnosti. Fascinantno je to na koji način i sa kojom empatijom oni osete kada vama nije dobro ili kada niste raspoloženi, koliko se raduju kada ste vi srećni i, uopšte, do koje mere su vam privrženi. Uz njih sam naučila šta znače odanost i bezuslovna ljubav. To je neopisiv osećaj i samo onaj ko ima psa može da razume o čemu govorim.

 

Šta je ono najlepše, a šta najteže ako se odlučimo na takvu obavezu da u kući gajimo psa? Šta bi trebalo da znamo pre nego što se odlučimo na takav korak?

Ono najvažnije što bi trebalo da znate jeste da to nije igračka, već živo biće koje ima svoje potrebe, koje zahteva neko vaše vreme i drugačiju organizaciju svakodnevice, koje treba redovno izvoditi, hraniti, kupati, odvesti kod veterinara kada mu nije dobro, i ne samo to. Treba mu iznova i iznova pružati ljubav i nežnost, voleti ga i maziti, ali i vaspitati da to bude dobar pas. Ako zaista želite da imate psa, treba, dakle, da znate da vam u kuću stiže još jedno dete (smeh).

 

Kako se Bibi hrani? Vodite li računa da jede samo hranu za pse ili joj dozvoljavate odstupanja, pa vam nekad pravi društvo za stolom?

Vrlo sam odgovorna kada je o ishrani kućnih ljubimaca reč i pridržavam se onoga što mi kažu veterinar i odgajivači od kojih sam uzela psa. Ipak je svaka rasa priča za sebe i ako želite da vam pas bude zdrav i dugovečan, morate najbolje da ga hranite, održavate mu dlaku, istrčavate ga i uopšte o njemu brinete u skladu s preporukom koja je odgovarajuća za tu rasu. Bibi se hrani isključivo odabranim granulama, obroke prilagođavamo njenom starosnom dobu i smatram da joj je to dovoljno. Kod mene nema bacanja ostataka hrane sa stola ili puštanja psa da gura njušku u naše tanjire jer smatram da mora da se zna red. Veliki sam protivnik takvih stvari.

 

Da li je ona pravi kućni pas ili svuda ide sa vama? Koliko ste striktni u dresuri i ko vam je pomagao u uspostavljanju reda i poslušnosti?

Bibi uglavnom svuda ide sa nama, naravno tamo gde su psi dobrodošli. Imam tu sreću da je Narodno pozorište, u kome sam zaposlena, kao i dosta drugih beogradskih pozorišta, pet friendly, što nama vlasnicima pasa u velikoj meri olakšava organizaciju dana jer neretko moram da je vodim sa sobom. Eto još jedne velike pohvale za naša pozorišta! Kada je dresura posredi, s obzirom na moje 35 godina dugo iskustvo sa psima, slobodno mogu da kažem da umem apsolutna sama da dresiram i formiram psa. Međutim, ljudima koji nemaju to iskustvo, a pogotovo onima koji prvi put uzimaju psa, uvek bih savetovala da nađu nekoga ko će im pomoći u dresuri jer uspostaviti red i disciplinu psu od velike je važnosti za celu porodicu.

 

Nedavno ste na Instagramu objavili stori u kome, uz fotografiju pudle koja leži pored vas, piše: „kad si bolestan, a ona se ne odvaja od tebe“. Koliko je u takvim situacijama pas zaista lek?

Divno je koliko nas naši kućni ljubimci poznaju u dušu i koliko umeju da prepoznaju svaku našu emociju i stanje u kome se nalazimo. Meni je to dobro poznato odranije, ali uvek me iznova razneži i ispuni ljubavlju takva scena, kao ta kada mi nedavno nije bilo dobro, a moja Bibi mi je svojom energijom davala podršku i snagu da ozdravim. To je ona lepota života koju vam kućni pas nesebično pruža. Niko vam se ne obraduje tako kao vaš pas kada dolazite kući i niko nije tako tužan zbog vašeg odlaska nekud. Oni su vaša senka koja vas nikada ne napušta, kojoj ste potrebni i voli vas.

 

Da li je pas zaista najvernije živo biće na ovom svetu?

Da, za mene je to najvernije i najodanije živo biće. Lično ne mogu da zamislim svoj život i svoj dom bez psa, osećala bih se kao da mi nešto u domu nedostaje bez tog divnog malog dlakavog stvorenja.

 

TOP