Besnilo: Šta sve treba da znate o opasnoj bolesti

I

ako je većina ljudi čula za besnilo i ima ideju kakvo dejstvo ova bolest ima na organizam životinja i ljudi, ne znaju svi činjeničnu ozbiljnost bolesti i sve mere koje treba preduzeti zarad zaštite.

Besnilo je virusna bolest koju uzrokuje Lisavirus, pripadnik porodice Rabdoviridae. Međutim, više tipova virusa pripadnika ove porodice može izazvati oboljenje sa simptomima koje prepoznajemo kao besnilo.
Lisavirus je prisutan gotovo na čitavoj planeti, ali određeni broj zemalja smatra se slobodnim od besnila zbog odsustva registrovanih slučajeva ove bolesti u određenom vremenskom periodu. Virusu besnila podložne su sve toplokrvne životinje, baš kao i ljudi. Dok su u prirodi „rezervoari Lisavirusa slepi miševi (koji su često nosioci bolesti bez pokazivanja kliničkih simptoma), te lisice i šakali, u uslovima urbanog okruženja, to su psi i mačke.
Besnilo se u najvećem broju slučajeva prenosi ugrizom obolele životinje, ali do transmisije može doći i ostvarivanjem kontakta otvorenih rana sa inficiranom krvlju. Period inkubacije predstavlja vreme od unosa virusa u organizam do pojave kliničkih simptoma, a za besnilo on iznosi između tri nedelje i više meseci, a postoje i dokumentovani slučajevi inkubacije koja je trajala i nekoliko godina. Važna je činjenica da inficirana životinja postaje infektivna i može da širi virus svojom pljuvačkom desetak dana pre pojave kliničkih simptoma. Period od unosa infektivnih čestica u organizam – najčešće ugrizom – do njihovog dospevanja u centralni nervni sistem jeste period u kome se lečenje može primeniti s mogućnošću pozitivnog ishoda. Nakon što infektivne virusne čestice uzlaznim transportom putem neurona dođu od mesta ulaska do centralnog nervnog sistema, lečenje više ne može biti uspešno primenjeno i ishod je uvek fatalan, kako kod ljudi tako i kod životinja. Brzina dolaska virusa do centralnog nervnog sistema zavisi u velikoj meri i od lokalizacije ulaznih vrata, odnosno mesta ugriza. Tako, ukoliko je ugriz recimo na vratu, transport virusnih čestica će se odviti brže nego ako je na ekstremitetu. Klinička manifestacija besnila ima dve forme. Jedna je opštepoznata, koja se manifestuje hipersalivacijom – pojačanim lučenjem pljuvačke, izraženom agresijom, alotriofagijom, odnosno unosom materija koje nisu hrana itd. Druga, manje poznata forma jeste takozvana paralitička, pri kojoj životinje gube motorne funkcije. Bez obzira na formu, kada dođe do pojave simptoma, besnilo je uvek fatalno za inficiranu jedinku. Čak i pre kliničke manifestacije, pojava virusnih čestica u pljuvački indikuje da je virus već prisutan u centralnom nervnom sistemu, te da će bolest biti fatalna.

Virusu besnila podložne su sve toplokrvne životinje, baš kao i ljudi. Dok su u prirodi „rezervoari“ za Lisavirus slepi miševi (koji su često nosioci bolesti bez pokazivanja kliničkih simptoma), te lisice i šakali, u uslovima urbanog okruženja, to su psi i mačke

Ljubimci se protiv besnila obavezno vakcinišu i bez obzira na to da li izlaze iz kuće/domaćinstva ili ne. Prva vakcina aplikuje se štencima/mačićima s tri meseca starosti, nakon čega se vakcinacija ponavlja jedanput godišnje – čitav život

Uprkos tome što u našoj zemlji dugo nije prijavljen slučaj besnila kod životinja, Srbija se ne smatra zemljom koja je slobodna od ove bolesti. Kao i u gotovo svim zemljama sveta, i kod nas je vakcinacija pasa i mačka protiv besnila zakonska obaveza vlasnika, dok je za napuštene ili oduzete životinje sprovodi lokalna samouprava. Ljubimci se protiv besnila obavezno vakcinišu i bez obzira na to da li izlaze iz kuće/domaćinstva ili ne. Prva vakcina aplikuje se štencima/mačićima sa tri meseca starosti, nakon čega se vakcinacija ponavlja jedanput godišnje – čitav život. Bez obzira na to što vakcinacija predstavlja definitivno najsigurniji vid zaštite od ove opake bolesti, i dalje se ne savetuje da ljubimci dolaze u kontakt s divljim životinjama. Čak i rana koja izgleda sasvim bezazleno naneta od nepoznate/ divlje životinje može da predstavlja vrata za infekciju.
Mnoge evropske zemlje traže od vlasnika pasa i mačaka da pre transporta ljubimaca preko granice obezbede nalaz koji pokazuje nivo titra antitela protiv besnila u krvi životinje koja putuje. Titar antitela zapravo predstavlja količinu antitela (specifičnih odbrambenih struktura koje organizam proizvodi) u određenoj zapremini krvi. Na ovaj način dobija se informacija o efektivnosti vakcinacije, odnosno o tome da je organizam na vakcinaciju odgovorio na željeni način stvarajući dovoljnu količinu antitela za zaštitu od virusa besnila. Proces izrade titra je sam po sebi relativno jednostavan, vaš veterinar će uzeti ljubimcu uzorak krvi i poslati ga na analizu u Pasterov zavod u Novom Sadu, odakle će ubrzo stići rezultati. No treba imati u vidu da, nakon dobijanja nalaza, mora da prođe minimum tri meseca pre nego što pas odnosno mačka mogu da uđu u određene zemlje.

Kada je reč o besnilu i ljudima, priča je u velikoj meri slična onoj koja se odnosi na životinje. Ukoliko je čovek izložen ugrizu (čak i malom), divlje životinje ili životinje nepoznate medicinske istorije, mora se reagovati odmah. Lekari na osnovu procene rizika u periodu od 48 sati nakon nastanka lezije mogu aplikovati serum koji sadrži antitela protiv besnila i na taj način sprečiti širenje virusa po organizmu. Ako previše vremena prođe od ugriza, lečenje više nije efektivno, a ishod je uvek fatalan. U mnogim svetskim zemljama vakcinacija ljudi protiv besnila obavezna je za one čije profesije mogu da ih dovedu u povećan rizik od infekcije ovom bolešću, poput veterinara.

Ako previše vremena prođe od ugriza, lečenje više nije efektivno, a ishod je uvek fatalan

TOP
Broj 4
Broj 2
Broj 1